TEMA „DNEVNIKA“: Kazna doživotnog zatvora čeka na zakonske norme

Protivnici sankcije doživotne robije ocenjuju da je njeno uvođenje populistički potez i da je ta kazna nehumana, a potežu i argumentaciju pravne nauke da stroge kazne nemaju preventivni potencijal i da ne utiču na smanjenje broja krivičnih dela.

Šira javnost potencira prava nemoćnih žrtava, koja bi kazneni sistem prepoznao uvođenjem kapitalne kazne doživotne robije kojom se monstruozni zločinci i adekvatno kažnjavaju i sklanjaju trajno s ulice i onemogućavaju da vrše nove zločine. 

Profesori Zoran Stojanović s Pravni fakulteta u Beogradu i Dragana Kolarić s Kriminalističko-policijske akademije, u razmatranjima o najavljenim izmenama Krivičnog zakonika ukazuju na to da je „odluka o uvođenju kazne doživotnog zatvora kriminalno-političko pitanje”.

Pobornici uvođenja te kazne, kako navode profesori, u prvi plan ističu da kazna doživotnog zatvora treba da bude izuzetna kazna koja zamenjuje smrtnu kaznu za veoma teška krivična dela koja opravdavaju njenu primenu, a za neka najteža krivična dela u odnosu na određene učinioce, vremenska kazna lišenja slobode se ne pokazuje adekvatnom.

“Ta kazna ima i simbolički značaj: ona može adekvatnije da izrazi težinu nekih krivičnih dela i stepen krivice učinioca, iako se, praktično, u izvršenju može svesti na istu dužinu kao i kazna u trajanju od 30 do 40 godina”, ukazuju dr Stojanović i dr Kolarić u svojoj stručnoj analizi u koju je „Dnevnik“ imao uvid.

Argumenti su i da ta kazna postoji u gotovo svim zemljama u Evropi:  Nemačkoj, Austriji, Finskoj, Francuskoj, Italiji, Makedoniji, Sloveniji, Švajcarskoj i drugim. 

„Rimski statut, kojim je osnovan Međunarodni krivični sud, za krivična dela iz nadležnosti tog suda predviđa mogućnost izricanja doživotnog zatvora pod uslovom da je takva kazna opravdana ekstremnom težinom zločina i individualnim okolnostima vezanim za ličnost učinioca. Takve odredbe posredno obavezuju i našeg zakonodavca. Takođe, po stavu Evropskog suda za ljudska prava zauzetom u Odluci Velikog veća tog suda iz 2013. godine, kazna doživotnog zatvora se ne može propisati i izreći bez prava osuđenog da po određenom osnovu traje kraće, to jest da se transformiše u vremensku kaznu (uslovni otpust, pomilovanje, amnestija), kao i da vreme posle kojeg osuđeni stiče to pravo ne može biti duže od dvadeset pet godina”, navode profesori.  

Okvirnim predlogom Nacrta mogućih izmena zakona, predviđeno je da se „kazna doživotnog zatvora može propisati samo za najteža krivična dela i najteže oblike krivičnih dela i uvek alternativno uz kaznu zatvora ograničenog vremenskog trajanja”. Predviđena je i „zabrana izricanja te kazne licima koja u vreme izvršenja krivičnog dela nisu navršila 21 godinu života, kao i u slučajevima kada postoji neki od zakonskih osnova za ublažavanje kazne ili za oslobođenje od kazne (bitno smanjena uračunljivost itd.)”.

U vezi s ocenama protivnika uvođenja kazne doživotnog zatvora da je ona nehumana, dr Stojanović i dr Kolarić ističu da „kazna od 40 godina zatvora može pod određenim uslovima biti i nehumanija od kazne doživotnog zatvora”.

„Ukoliko osuđeni koji je izdržavao kaznu u trajanju od 40 godina bude pušten na slobodu pred kraj svog života, pitanje je šta se time dobija kada se uzme u obzir da je on tada, po pravilu, bez sredstava za život, u dubokoj starosti, s prekinutim vezama s porodicom i prijateljima. Princip humanosti ima dve dimenzije: prva podrazumeva da zaštitna funkcija krivičnog prava mora da u prvi plan stavlja zaštitu najvažnijih dobara čoveka. Drugi aspekat podrazumeva da, u odnosu na učinioca krivičnog dela, krivično pravo i krivične sankcije treba da budu, koliko je to moguće, humane. Naš sistem krivičnih sankcija je, stoga, na nivou dostignute humanizacije u drugim evropskim zemljama. Ali, s druge strane, važno je istaći i činjenicu da suviše humanosti za učinioca ponekad znači nehuman odnos prema žrtvi krivičnog dela”, navode oni.

Da li će ostati kazna od 40 godina robije?

Prilikom izmena Krivičnog zakonika Srbije radi najavljenog uvođenja kazne doživotnog zatvora za najteže oblike krivičnih dela – lišenja života dece i starih i nemoćnih, zakonodavac bi trebalo da odluči o tome da li će zadržati i sadašnju najstrožu kaznu od 30 do 40 godina zatvora.

Protivnici uvođenja doživotnog zatvora ističu i argument da se ta kazna, s obzirom na obavezu provere protekom dve i po decenije, može pokazati i blažom od sadašnje maksimalne kazne od 30 do 40 godina. 

U široj javnosti taj argument gubi oštricu jer se zapravo zagovara ideja da u sistemu određenih vremenskih kazni ostane kao maksimalna zatvor od 30 do 40 godina za teške zločine koji su zbog određenih okolnosti blaži od najtežih, a našla bi se i na samom vrhu kao moguća zamena za doživotnu po proteku 25 godina.   

„Javno mnjenje s odobravanjem gleda na mogućnost uvođenja kazne doživotnog zatvora. Dosadašnje iskustvo ukazuje na to da je naša javnost uvek izražavala potrebu za što represivnijim delovanjem. Izjašnjavanje građana o smrtnoj kazni sigurno bi to i pokazalo jer bi veliki broj građana glasao za ponovno uvođenje smrtne kazne, a neki od njih čak i pod uslovom da Srbija bude isključena iz Saveta Evrope”, dodaju dr Stojanović i dr Kolarić.

Jaska Jakovljević