Obojeni program i afirmacija najboljeg u nama

Hladnoću i nezgodan eho, prosto je raspršio prepoznatljivi zvuk, pesme, skakanje i pevanje na sav glas. I u 2019. planiraju da obraduju sve koji ih vole, kaže Branislav Kebra Babić, “zaštitno lice” sad već kultnog benda. Nove pesme su već snimljene, a ostaje da se čuju još dve, koje nisu svirali na koncertu...  

Dugo niste svirali u Novom Sadu, koliko uopšte često svirate i gde?

– Super je da smo napravili malo veći koncert za nas u Novom Sadu. Radili smo tri, Ljubljanu, Beograd i Novi Sad. Obično radimo na koncertima pred kraj godine. Sad je dodatni povod bio to što smo u međuvremenu snimili četiri nove pesme. Predstoji miks, pa mastering, nadam se da će vrlo brzo biti gotove. Ove godine smo imali dosta koncerata. Sada je uglavnom top-sezona n festivalima. Svirali smo u Makedoniji, Bosni, Slovenij, Hrvatskoj... na prostoru bivše Jugoslavije gde još uvek ima intereovanja i naše publike. Nije to bog zna šta, ali tu dosta dobro prolazimo.

A koliko “Obojeni program” broji godina?

– Prvi koncert smo imali 1980. Prvi album 1990.

Za to vreme, u bendu su se menjali brojni muzičari, postavka zvuka, bekvokali...

– Sad u bendu svi pevaju... Jako je bitno kad nastaje koja pesma. Kasnije menjamo aranžmane. Stvari se menjaju na dnevnom, a ne na godišnjem, desetogodišnjem nivou. U poslednje vreme se postava i nije menjala tako često. Jako je bitno kad dođe do neke promene u postavi, da ti novi ljudi to osećaju kao svoje, da unesu promenu u sve to. Ova postava je već dugo zajedno i jako je dobro kad je tako, onda se radi na drugim stvarima. Svi radimo sa velikim uživanjem i pođednako osećamo to kao naš zajednički rad, jer je “Obojeni program” uvek bio bend. Svi su pođednako bili bitni i to se oseti i čuje.

Čuje se i vidi da je vaša muzika i dalje energična, životna, pozitivna...

– Mi se generalno bavimo pozitivnim stvarima. Negativnih ima svuda oko nas, da bi bilo totalno bezveze da njima pridajemo značaj. Ako postoji naša poruka u celoj priči, to je da svi pokušamo da afirmišemo najbolje stvari iz svakog od nas i da to radimo na najbolji mogući način. Pokušavamo da se i sami tako ponašamo, pa mislim da i publika to tako doživljava. Afirmacija dobrog! Mi nismo demagozi, političari... Kad se nađemo na probi, da sviramo, svi je jedva dočekamo i svi odahnemo. To nas je u mentalnom smislu spasilo i uvek ćemo biti zahvalni muzici, veličati njen značaj i vrednost, pogotovo u savremenom svetu razvoja tehnologije, dok mi ostajemo na analognom zvuku, u toplini. “Samo pozitivno” ne znači “neozbiljno” i “zabava”, ali znači pristup nečemu, pa sve to onda nekako lakše ide.

“Kad bi malo mozak stao”, “Kad se neko nečem dobrom nada”... Stari refreni, a o čemu su nove pesme?

– Tematski su kao i sve dosadašnje, pesme koje se bave sasvim običnim stvarima, na naš način. Nama je to najzanimljivije. Stvari iz života. Opet afirmacija dobrog. U svakom lošem stanju postoji linija kojom bi se moglo izaći. Nekad to apsolutno nije moguće, ali čak i tad jako je bitno da postoji nada da će se to na kraju završiti na najbolji mogući način.

Kakvo vreme, takvi ljudi. Kažu na konertu bilo hladno, loš zvuk, ali atmosfera je bila super, mnogi su se ludo proveli... Novi Sad!?!

– Kod nas je inače problem sa prostorima za koncerte. U muzici postoji ta akustika koja je ozbiljna nauka. Ovde su svi prostori prilagođeni, nisu pravljeni po akustičkim standardima i svi su oni nezahvalni za koncerte. Nama je užasno bitno da je publika zadovoljna i vodimo računa o svim segmentima toga. Uvek se trudimo i da dodatno to poboljšamo sa kvalitetom ozvučenja ili izolacije. Žao nam je što je na koncertu bilo prilično hladno. Dovukli smo nekoliko kalorifera, beton ili asfalt nisu zahvalni za podlogu, staklo nije najbolji rezonator zvuka... U Novom Sadu i Beogradu nema prostora koji su pravljeni za održavanje rok koncerata i to je prosto tako. 

Koje bi bilo sistemsko rešenje, recimo, u “godini kulture”, 2021?

– Generalno, kultura ne donosi i ne okreće pare, pa niko nije zainteresovan. Mislim da u toj oblasti vlada javašluk na višim nivoima. U Londonu, Amsterdamu, u klubovima, na koncertu bude užasno glasna muzika, a ti pored sebe imaš nekog s kim najnormalnije pričaš. To je taj osećaj, kao na nekoj trećoj planeti. Sad, Novi Sad, kulturna prestonica, bla-bla, možda je prilika da se nešto takvo uradi, ali ne mogu da verujem da neko o tome razmišlja. Zašto je to tako, ne znam. Na to pitanje bi neki drugi ljudi morali da daju odgovor. Ovde se niko ne bavi time, jer misle da to i nije problem. Direktori kulturnih centara su koalicioni partneri sa izbora. Šta će im kulturni ljudi, treba im glasačko telo. A kulturni ljudi su zbog toga odustali od glasanja. Mislim da je dobro za Novi Sad da bude prestonica kulture, kao prilika da se neke stvari urade. Stvarno je poražavajuće da imamo svetski muzički festival, a da nemamo klub za tristo, četristo ljudi.

Rekonstruiše se, ruši i deo Kineske četvrti, gde je taman počeo da živi urbani duh grada!?!

– I to se ukida bez prevelike priče. Očito taj duh, pravi urbani, nikoga ovde ne interesuje. Ali nije to tolika katastrofa. Funkcionisaće scene i sa tim, i bez toga. Mislim samo da bi bilo mnogo lakše kad bi neko to razumeo. Ne trebaju za to prevelika sredstva, ne verujem da Novi Sad ne može to da reši. Mnogo je “smešnije” što bi to razvijalo mnoge druge stvari, a ne postoji pragmatizam da to bude interes narednih deset vlasti. Ulaganje u budućnost je jedino ispravno ulaganje. Kod nas nema toga, nego svaka partija pravi projkte dokle je na vlasti. To je naša budućnost, od izbora do izbora. Najviše mi je žao što ljudi koji o tome odlučuju super žive. Odela, kola, kuće... A kakva je zemlja ako nema kulturu, kakva je njena slika?!? Bilo je i gorih vremena. Rokenrol bendu treba struja, a bilo je perioda kad je nije bilo. Na jedan koncert u Skoplju ulazili smo u voz kroz prozor. Bila je takva gužva, a mi nosimo bubnjeve, pojačala, gitare... Nije bilo benzina, pa kad odemo u neku državu okolo, organizatori nas pitaju šta da nam obezbede, a mi tražimo kola puna benzina da ih ne gasimo. Ekstra luksuz! Sad je mnogo bolje, ali daleko od toga da je dobro!

Ipak, da završimo s pozitivom?

– U muzici je nemaština donela dosta pozitivnog. Ostali su samo oni koji stvarno vole muziku. Nekad je bilo - rokenrol kao opasni momci, droga, muljanje. Sad svi ti epiteti idu uz folk. Bahatluka u rokenrolu više nema. Publika koja to prati, nije tu ni iz kakvog drugog razloga. Očistilo se sve i fino je. Još kad bi postojali uslovi da se živi od toga, da ne moramo svi da radimo i neke druge stvari, bilo bi još bolje. Uvek je u Novom Sadu postojala ulična škola rokenrola i još uvek je tu. Na koncertima, stariji bendovi su ranije okupljali samo publiku svoje generacije, a sad je to sve širi spektar. Nas prate razne generacije, što je jako dobro. Pojavom interneta sve se promenilo. Mislim da su u životu najbitnije stvari ne da rešiš životni status, nego da se osećaš prijatno, da u sebi osećaš potencijal, da vrednuješ mogućnost izbora, da postoji sloboda. Ne mislim da je sve to idealno, niti da će ikad biti.

Igor Burić

Foto: Jože Balas