Zaboravljena novosadska klizališta: Tociljalo se po Dunavu, Šodrošu…

Pre stotinak godina zahvaljujući oštrim zimama koje su trajale od novembra do marta “klizališta” su bila zalađeni Dunav, Šodroš, Kanal, a deca se nisu libila da se tociljaju i po većim zaleđanim barama.

Prema zapisima klizanje se u našem gradu upražnjava od kraja 19. veka i to kao vid rekreacije i razonode. Ipak, u 20. veku, povremeno je imala i sportski karakter.  Hroničar i publicista Zoran Knežev kaže da su pred kraj 19. veka inicjiativu za osnivanje klizačkog društva dali članovi Veslačkog kluba “Danubius” i Streljačke družine. Tako je 1893. godine osnovano je Tociljarsko društvo, a prvo „veštačko“ klizalište napravljeno je u dvorištu Streljane, današnjeg dvorca Eđšeg, koje je za kratko vreme steklo veliku popularnost među građanima.

Bili su to pravi balovi na ledu, kaže Knežev.

Kako dodaje, dame i gospoda su klizalište posećivali mahom u večernjim satima kada se puštala prigodna muzika, a često su organizovane revije na ledu.

Između dva svetska rata ljubitelji leda preselili su se u Dunavski park, preko puta Sokolskog doma, gde su teniski tereni tokom zime pretvarani u klizalište. Može se naići na podatak da je pred Drugi svetski rat tu održano srednjoškolsko prvenstvo Novog Sada u brznom klizanju, dok su takmičenja u tom sportu održavana na Telepskom dunavcu i Kanalu.

Popularna novosadska „klizališta“ bila su na spustu Bulevara s mosta, koji je u to vreme bio strmiji i kraći, u „rupi“ preko puta zgrade Pokrajinske vlade i nekadašnje OŠ „Žarko Zrenjanin“ ili na drugom kraju Banovine, gde je šezdesetih godina 20. veka izgrađena zgrada poznata po kafeu „Bulevar“. Ipak sredinom pedesetih godina prošlog veka najposećenije je bilo klizalište u Dunavskom parku, kaže Knežev.

Tu su, dodaje naš sagovornik, teniski tereni polivani vodom čim bi se temperatura spustila dovoljno nisko da se formira led. Novi, tanki sloj bi se dodavao nekoliko večeri uzastopno, sve dok se ne bi stvorila ravna i glatka ledena ploča dovoljno debela da ne pukne pod težinom klizača.

Naravno, čim bi led malo „popustio“ i otapao se, sa klizanjem se moralo sačekati, zaključuje Knežev.

Kako kaže, tokom godina bilo je pokušaja da se na još nekim mestima naprave klizališta, ali nikada nisu stekla popularnost onog na teniskom terenu gde su se sklapala prijateljstva i prve ljubavi. Uz topao čaj i kuvano vino ćaskalo se o dnevnim dešavanjima i saznavali se poslednji tračevi, dok su kibiceri šmekali klizačice i ismevali padove nespretnih novajlija.

Prvo pravo veštačko klizalište u Novom Sadu na otvarenom koje je radilo od novembra do marta bilo je ono na SC „Sajmište“ 1971. godine čime je omogućeno odigravanje  hokejaških utakmica. Klizalište je imalo tribine, svlačionice i restoran, pa se prema svedočenju starijih sugrađana tu skupljalo „pola Novog Sada“.

Izgradnjom SPC „Vojvodina“ i otvaranjem ledene dvorane klizanje i hokej su se preselili u zatvoreni prostor te su se stekli bolji uslovi za organizovanje utakmica. U jednom periodu hokejaši Vojvodine bili su sasvim ravnopravni sa nekadašnjim najboljim klubovima u SFRJ poput „Jesenice“, „Olimpije“, pa su neretko tribine Spensa bile su ispunjene do poslednjeg mesta.

Zaleđeni Šodroš je bio izazov za one spretnije koji su se želeli oprobati u hokeju, ali i izvoditi i razne vratolomije na ledu.

Kako to nije bilo zvanično klizalište često bi se mogla sresti deca kako vuku sanke na ledu, šetkaju u kabastoj obući ili čak isprobavaju kako je terati bicikl po zaleđenom rukavcu Dunava, pojašnjava naš sagovornik.

U to vreme, dodaje on, retko gde su se mogle pazariti prave klizaljke, odnosno „sličuge“ (izvedena od nemačke reči Schlitchue, u prevodu „cipele za klizanje“), pa su se maštoviti mladići snalazili na razne načine.

Klizaljke, nalik na današnje dečje rošule, u početku su izrađivali od drvenih daščica, sa metalnom oštricom, a pričvršćivale su se za cipele običnim kanapom ili kožom. Kasnije su stigle takozvane metalne gvinterice koje su se takođe pričvršćivale na cipele, a bilo je i srećnika koji su iz inostranstva dobijali prave klizaljke.

Silvia Kovač