Dobrog goluba plaćaju i po 150.000 evra

- Ne znam zašto, ali još od najranijeg detinjstva voleo sam golubove, prvo one ulične, a onda sam krenuo na izložbe. Tada sam shvatio da neću da se bavim divljim nego sportskim golubovima. Četvrt veka sam držao letače i sa njima pravio odlične rezultate u staroj Jugoslaviji. Jednog momenta sam prestao i napravio pauzu dugu dve godine. Ali, onda sam počeo da ih sanjam, sanjam da ih nisam nahranio. Ko se jednom time zarazi, ne može da prestane. Odem sa ženom na more, i dok ona traži smeštaj, jer bolje govori engleski, ja odmah nađem golubara. Gledam u nebo, pa krenem između ulica i golubovi me odvedu kod gazde. Žena ne može da veruje – priča Bućan.

Posle pauze, Milan je odlučio da se bavi odgojem pismonoša.

- Pismonoše su najpametnija rasa golubova. To je pravi Spartanac, za njega nema prepreke. On će doći kući sa daljine od 700 - 800 kilometara. Pismonoše lete u zavisnosti od vetra, 60 ili 70 kilometara na sat. Iz Grčke, recimo, stignu za sedam sati - objašnjava Milan.

Kad se trkaju, golubovi se puštaju rano ujutru. Važno im je da se odmah orjentišu, i kad uhvate pravac, nema više problema. Već kad ulete u Srbiju, oni prepoznaju teren, lete autoputem, svi zajedno do Smedereva, a onda se razdvajaju, svako na svoju stranu, ko u Zrenjanin, ko u Crnju, ko u Novi Sad, Sentu...

- Lete u jatima ali u svakom ima po jedan Bolt. Da gas i ostali ne mogu da ga stignu – kaže Milan.

Najbrži golubovi pismonoše u svetu nemaju cenu. Oni koji ih žele, najviše Kinezi i Korejci, plaćaju dobrog goluba i do 150.000 evra.

- U Belgiji i Holandiji to je čitava industrija. Golubovi imaju svoje preparate, suplemente, odgajivačnice imaju i do 15 zaposlenih, trenere, vozače… Kod nas je to još hobi. Ja se držim prirodnih preparata - beli luk, pivski kvasac, i to daje rezultate. Najvažnije je da golub bude zdrav, vakcinisan i da se stalno trenira. Moji bar dva puta nedeljno lete iz Smedereva do Zrenjanina. Motivacija im je – partner. Svaki golub ima svoje gnezdo. Odaberem boljeg, nekad je to ženka nekad mužjak. Bolji leti a onaj ga drugi čeka. Kad se vide posle dva, tri dana, kakva je to sreća. Trkač prvo pije vodu, a onda sledi ljubavisanje - govori Milan.

Pismonoše se trkaju iz Grčke. Tamo odu specijalnim kamionom, puste se sa plaže, u istom momentu njih 5.000 komada, i počinje trka.

- Kad se trkaju, svi čekamo, ne dišemo…Poslednje metre golub pikira, skupi krila i pravac u svoju rupu. Svaki ima elektronski prsten i elektronsku antenu, tako se očita rezultat – objašnjava naš sagovornik.

Mladi golubovi su brži, ali su stariji pametniji.

- Mladi jure kao bez glave, lete kroz oblake samo da stignu prvi. Stariji su mudriji. Uvek mi mladi dođu pokisli, mnogi i poginu od gromova i munja, a stariji izbegne oblak. Zakasni 1,5 minut, al’ dođe suv – ističe Milan i dodaje da je imao jednog omiljenog goluba Popaja, koji je bio pravi pobednik ali se jednog dana samo nije vratio. – Ili je nastradao, ili ga je neko uhvatio i drži ga za rasplod. Ali, ako ga ikad pusti ili Popaj pobegne, on će kuću naći, dodaje Milan.

Poslednje dve godine Milan radi u tandemu.

- Tandem se zove Bućan i Ančić. Ančić je moj drugar iz Beča, zaljubljenik i zaluđenik. Kažem, on je zadužen za marketing, a ja za trening. On kupuje golupčiće, ni ne pitam ga koliko ih plati, i donese da ih ja treniram. Kad ga ja naučim, niko ne može da ga preuči – veli ovaj golubar.

Milanu je do pre godinu dana mnogo pomagala majka, koja živi u kući gde su i golubovi.

- I ona ih je trenirala, ja sam je naučio. Čak su bili bolji sa njom, jer ona ima sporije pokrete, oni to vole. Obuče moju jaknu, i vežba ih, miluje ih, igra se sa njima... Posle sam se šalio kad moji golubovi pobede neke ozbiljne igrače, kažem, pobedila vas baba Dragica iz Šumice – kroz osmeh kaže Milan Bućan.

Milanu je golubarstvo i dalje hobi na kom samo pravi – minus.

Željko Balaban