Na marginama knjiga “Moja borba” Karla Uvea Knausgora i “Selidba” Miljenka Jergovića

Peti tom (pre)obimne književne tvorevine “Moja borba” norveškog pisca Karla Uvea Knausgora i dalje je revolucionarno uspešan, bar što se tiče obima, ali i otkrivanja daljih iscrpnih detalja iz života pripovedača u prvom licu, doslovno imenovanog kao “Karl Uve Knausgor”.

Ovaj romaneskni ciklus o odrastanju (i porodici) koji je Karl Uve ispisao na 3600 stranica podeljenih na šest romana, objavljen je u Norveškoj u razdoblju od 2009. do 2011. Porodična saga, svojevrsna potraga za identitetom u kojoj Knausgor nemilosrdno iznosi često neprijatne, intimne podatke o odnosima i ljudima unutar svoje porodice, s jedne strane je kontroverzna, s druge, smatra se ubedljivim književnim delom, retko viđenim u savremenoj norveškoj književnosti.

Britanski “Obzerver” i francuski “Le Nouvel Observateur” prvi deo ove sage nazvali su remek-delom, a američki “Njujorker” uvrstio ga je na popis knjiga godine kao “beskrajno privlačan, intenzivan i potpuno iskren” roman. Dobro je prošao i drugi tom, o kome svetski mediji govore kao neobjašnjivo iskrenom zapisu “trijumfa i banalnosti autorovog vlastitog života”, izdavačkom fenomenu, u kome  autor “čarobno, hrabro i uverljivo slika život u svoj njegovoj širini”. Kritičar britanskog “Gardijana” govorio je o serijalu pripisujući mu prustovske kvalitete...

Ipak, ustvrdio sam već, povodom pojave prevoda prvih tomova, gotovo zastrašujući cunami reči, ideja i osećanja kojima je Karl Uve preplavio svoje čitaoce zbunio bi, verovatno, ne samo Prusta, nego i Tolstoja kome (epska) širina zasigurno nije bila strana. Njegovo iscrpno i istrajno putovanje po intimnim koordinatama sopstvene duše zasigurno je zbunilo, ali i impresioniralo njegove čitaoce. Jer Karl Uve mrtav - hladan iznosi sve one “stidne stvari”, koje mi, ostali, čuvamo i potiskujemo, ne opraštajući gotovo ništa drugima, ali ni samome sebi.

Reklo bi se, prenos jednog života, u gotovo realnom vremenu, koji bi mogao da se imenuje kao svojevrstan, literarizovani individualni  rijaliti; no, nije li čitav život (samo) sapunica? Opet, pitanje je, šta mi, čitaoci, tražimo od književnog dela: da bude (samo) bukvalni prepis nečijeg života, ili postoji još ponešto iza horizonta, što se ne može – i ne treba – podvesti pod stroga, (pravo)verna pravila Aristotelovog mimezisa?

Knjiga Miljenka Jergovića “Selidba”, koja se, verovatno neslučajno,  pojavila kod istog izdavača i u istoj, inače sjajno profilisanoj ediciji, takođe je književno delo koje bi se moglo nazvati autobiografskim romanom. I takođe baš obimnim (“debelim”) delom. Za razliku od Knausgora, koji autobiografske momente pretvara u dijaloški direktne narativne segmente, koji nalikuju realnom vremenu, Jergović, baveći se životom svoje porodice, pre svega majke, koja je ostala na porodičnom bunjištu, u Sarajevu, na Serpetovcu, blizak je prustovskoj prozi onoliko koliko je, istinu govoreći, Knausgor od nje udaljen. U poznom povratku u Sarajevo, posle ratnih, pa i onih postratnih godina, u napušteni dom na Serpetovcu, i popisostavljenih knjiga, dokumenata i stvari, dobar je izvor za rekonstrukciju porodičnog života našeg pripovedača, opet neprikrivenog, jer se iza njega, očigledno, “krije” sam “Miljenko Jergović”.

U ovom prozno-izdavačkom slučaju preovlađujući ton je sećanje i neminovna nostalgija, ali opet dolazimo u situaciju zamorenih čitalaca koji pokušavaju da pronađu opravdanje za sve ove stotine i stotine stranica, odnosno da pronađu argumentaciju da su korišćene književne metode koje od prepisa života čine univerzum za koji se može reći da je “čisto” književno delo.

Da ne bude zabune: i Knausgor i Jergović su vešti i ubedljivi pisci. Naravno, da ne bude zabune,

pitanje koje stoji pred (pravo)vernim čitaocima je da li im zaista treba prepis života pisaca Jergovića i Knausgora ili vrhunska dela traže još poneki lucidni, ingeniozni “klik”?

Ili, što je moguće, potpisnik ovih redova ove debele knjige iščitava na skroz pogrešan način...

Đorđe Pisarev