Šverceri prešli na rad preko Fejsbuka, Instagrama...

Međutim, sem radnji koje su registrovane kod nas, roba se sve više nudi i na društvenim mrežama. Za razliku od legalnih radnji, bilo da su obične ili u e-obliku, roba koja se prodaje na društvenim mrežama je ilegalna. To je isto kao da se kupuje na pijaci ili ulici. Potrošač nije zaštićen, a država ostaje bez prihoda.

Poreska policija dobija prijave građana u vezi s prometom dobara i usluga putem društvenih mreža, kažu u Poreskoj upravi Srbije. Dodaju da su po Zakonu o krivičnom postupku obavezni da ih dostave tužiocu, a on procenjuje da li tu ima osnova za dalji postupak. Osim dojava građana, prikupljaju podatke o toj trgovini i putem obaveštajnog rada inspektora.

Za prvih deset meseci ove godine Poreska policija je od lica koja su reklamirala ili nudila robu putem interneta i drugih mreža privremeno oduzela robu vrednu 5,18 miliona dinara. U oktobru je to bilo izraženo, odnosno oduzeto je raznih  artikala u vrednosti od 1,2 milion dinara. Status „privremeno oduzeto” ta roba će imati do okončanja postupka, a tada će, zavisno od ishoda, biti trajno oduzeta ili vraćena vlasniku.

Potrošači koji se odluče da kupuju robu i usluge na društvenim mrežama su, kao i kada pazare u svim drugim delovima sive zone, potpuno nezaštićeni. Ukoliko im prodavac pošalje parče daske umesto mobilnog telefona ili umesto firmirane majice lošu kopiju, mogu zaboraviti na zaštitu. Nasuprot njima, kupci koji pazare u registrovanim e-radnjama su u boljem položaju. Prava potrošača tu su zaštićena na isti način kao i u običnim radnjama. Međutim, kod te kupovine ne dobija se fiskalni račun.

Prodaja putem e-radnji briše grance. U šoping se lako ide van Srbije i bez pasoša, putem računara. Oni koji se odluče na tu vrstu pazara treba da znaju da u tom slučaju za njih važe propisi o pravima potrošača zemlje u kojoj je prodavnica registrovana. Najsigurnije je kupovati u radnjama iz zemalja Evropske unije. Prava potrošača se tamo daleko više poštuju nego u drugim zemljama, pa i kod nas. Pojedine države van Evrope nemaju čak ni zakone o zaštiti potrošača. Kupcima tu ostaje samo da se uzdaju u sreću. 

O tome zašto je tako poreznici kažu da pravna i fizička lica koja se bave prometom putem interneta i tako ostvaruju prihod i u Srbiji, nisu obavezna da ga registruju putem fiskalnih kasa. Oni su obveznici poreza na dohodak građana. Kada započinju posao, imaju obavezu da se redovno registruju, a potom podnesu i poresku prijavu. Oni tada daju i procenu prihoda i rashoda i na osnovu tih podataka im se određuju poreske obaveze. Ukoliko im tokom poslovanja promet bude veći od osam miliona dinara, postaju obveznici poreza na dodatu vrednost.

Prilikom kupovine u e-radnjama kupci mogu unapred znati više nego kada ulaze u bilo koju klasičnu radnju: na internetu i zadovoljni i nezadovoljni potrošači ostvaljaju utiske pa na osnovu toga kupac može besplatno koristiti tuđa iskustva.

D. Vujošević