Boemska rapsodija: O zlatnom trenutku vanvremenskog talenta
Kad stavimo na stranu sve ružne priče o produkciji „Boemske rapsodije“ koju je nekoliko nedelja pred završetak snimanja neobjašnjivo napustio reditelj Brajan Singer, ili glasine o dramatičnom otkazu Saše Barona Koena (čuvenog Borata i Ali Džija) koji je odustao od uloge jer nije mogao da se složi sa navodno previše „očišćenom“ verzijom Fredijevog života, i silne cenzure kroz koje je film prošao u konzervativnijim zemljama, da li je novi film o grupi Kvin dobar ili ne?
Kao što to često biva s prosečnijim filmovima, odgovor dosta zavisi od onoga što gledalac očekuje. Kritika je „Boemsku rapsodiju“ dočekala na nož, dok je kod publike odlično primljena, sa trenutnom zaradom od preko 400 miliona, koja je premašila sva očekivanja producenata. Najveći kvalitet ovog filma je zapravo neverovatna magija i harizma pokojnog Fredija Merkjurija koja je i u ovakvom prenesenom obliku, uspela da se „očeše“ o film. „Boemska rapsodija“ gledaocima otvara odličnu priliku da uživaju u Fredijevom glasu i njegovom scenskom šarmu sa velikog ekrana i uz ozbiljno ozvučenje u bioskopskim salama, što je ipak uzbudljivije nego slušanje Kvina kod kuće. Insistiranje na slavljenju zaista izuzetnog talenta ne samo Fredija, nego i ostalih članova benda, i njihove vanserijske muzike jeste ono što je najbolje u „Boemskoj rapsodiji“.
Rami Malek, glumac koptskog porekla poznat po seriji „Mr Robot“, zaista zaslužuje svaku od brojnih pohvala koje je dobio za svoju ulogu. Čak je i Brajan Mej izjavio da su bivši članovi benda počeli da o Ramiju razmišljaju kao o Frediju, koliko ih je podsećao na njihovog pokojnog prijatelja. Rami je, zahvaljujući koreografima i drugim trenerima, uspeo da do kraja skine svaki Fredijev scenski pokret i ubedljivo prenese joie de vivre koji je pevač imao na pozornici.
Film je na svom terenu u scenama koncerata ili snimanja pesama, kada sva magija muzike grupe Kvin uzima primat, ali se nalazi na nešto tanjem ledu u delovima koji prikazuju život pokojnog pevača. I pored tvrdnji da je Malekova imitacija savršena, filmski Fredi je ipak glumačka kreacija, i jedina konzistentna sličnost sa pravim čovekom, bar sudeći po Fredijevim snimcima sa intervjua, njegova je navika da se svima, i muškarcima i ženama, obraća sa darling. Malek je Fredijeve manirizme daleko diskretnijeg, blagog intelektualca pojačao na hiljadu – njegov Fredi je neurotičan, senzacionalan, privlačan i mračan, povremeno ličeći na podivljalu harizmatičnu rok divu sasvim puštenu s lanca.
I upravo ovde leži glavni problem filma u kom do kraja nije razrešen ton, što možda i nije tako čudno jer „Boemska rapsodija“ ima reditelja samo na papiru. (Kada je Singer iznenada napustio produkciju, film je završio Dekster Flečer, ali je Američko udruženje reditelja zahtevalo da Singer ostane potpisan kao jedini režiser.) Jedan od problematičnijih delova filma je čudan disparitet između Maleka koji glumi Fredija, i trojice glumaca koji tumače uloge ostalih članova benda Brajana Meja, Rodžera Tejlora i Džona Dikona. U najvećem delu „Boemske rapsodije“ deluje kao da se glumci nalaze u dva potpuno različita filma - s jedne strane su dobroćudni članovi benda, sva trojica u paketu (uspešno) glumljeni tako diskretno i naturalistički da deluje kao da su išetali iz nekog dokumentarca, ili da su čak naturščici, s druge strane je Rami Malek kao suviše romantizovani Fredi, čovek veći od života, ponekad, u svim preteranim suludim ekscentričnostima, čini se, veći i od Fredija, u ulozi protagoniste senzacionalističke autodestruktivne melodrame bez kraja.
„Boemska rapsodija“ bolje funkcioniše kad pokušava da bude diskretni biografski film o voljenom bendu, nego kad ulazi u mulj preterano romantizovane jeftine melodrame o Fredijevim usponima i padovima i o njegovom dramatičnom raskidu sa bendom koji se u pravom životu nikad nije ni desio. Povrh svega, čini se kao pomalo nefer što su scenaristi svu melodramatiku tražili samo kopajući po Fredijevom privatnom životu (i menjajući činjenice), dok su ostali članovi benda, (inače vrlo aktivni u produkciji, i dalje živi) pretvoreni u neukaljane posmatrače koji kao neke bizarne rok karijatide kroz ceo film dobroćudno klimaju glavom na Fredijeve poludele marifetluke.
Film zatvaraju spektakularne scene nastupa Kvina na Live Aid-u, velikom humanitarnom koncertu koji je obeležio osamdesete, uz poslednji veličanstveni pogled na Fredija na sceni, zauvek zamrznutog u zlatnom trenutku savršene ostvarenosti apsoluta sopstvene ličnosti, i svog vanvremenskog talenta.
Nastasja Pisarev
