Nataša Miljković, Prva TV: Uvek dajem celu sebe svemu

Natašin opušteniji i osetno angažovan pristup lako konektuje gledaoce s temama koje prolaze kroz Jutarnji program. Probijanje tih emotivnih barijera je novina, ali profesionalni pristup je uvek bio prisutan u Natašinom radu još iz perioda dok je uređivala i vodila jutarnji program, kao i emisije „Ključ” i „Tako stoje stvari” na RTS-u. Nataša nam otkriva kako ona boji svoja jutra, kako balansira posao i privatan život i o čemu sanjari.

Šta vam sve daje snagu i otimizam za vaš karakteristični osmeh u Jutarnjem programu, kad vesti i teme često nisu „lepe" i kad deluje da se uvek beskonačno ponavljaju isti problemi?

Optimizam je stav, a često i samoodbrana. Isto je i sa osmehom. Ne znam šta mi daje snagu, nekad sve, nekad ništa, nisu sva jutra ista. Ono što je bitno, to je da na kraju, gledaoci dobiju sjajan program koji žele još i još i još…

Kako izgleda život kad vam ukradu „jutra" vikendom?

Navikavamo se još uvek... Često sam ja radila vikendom u životu, naš posao je takav da nema klasične podele na radne i neradne dane, međutim, tad nisam bila mama, a mame su vikendom te koje kuvaju ručak, zovu društvo, vode drugare u bioskope... Još uvek se snalazimo Lazar i ja, nadoknađujemo propušteno vreme, tek su dva meseca prošla.

Ranije ste delovali pomalo rezervisano, ali kao da su se srušile sve barijere od gostovanja vašeg bivšeg supruga, u načinu komunikacije s ljudima, pa i navođenju sopstvenih primera, koji su negde dodirnuli ljude. Da li je to bila svesna odluka ili prirodan sled u karijeri?

Bitna je namera i šta čovek hoće kad deli svoju privatnost, a ja sam želela da pokažemo da može drugačije. Da vam bivši partner može biti prijatelj, saveznik, da se možete poštovati i kad više niste zajedno. Da, ako ste omanuli u braku, u razvodu ne smete.

Imali ste tokom karijere dosta zanimljivih i pomalo incidentnih intervjua. Koji ste često premotavali u glavi i želeli da ste ga drugačije uradili?

Kao što kaže pesma „pamtim samo sretne dane”..

Koliko dajete sebe u poslu, da li je neizbežno da novinarstvo postane način života?

Uvek dajem celu sebe svemu. Kao što na fakultetu nisam umela da „učim za šesticu”, kao što ne umem da volim „do pola”, tako je, možda i najviše sa poslom. U životu sam dolazila do tačaka gde prestajem da se dajem cela, to je uvek bio znak da nešto s druge strane ne valja i da je bolje stati.

Kako „stoje stvari" u balansiranju karijere i privatnog života i gde leže najčešći kompromisi?

Žongliram, hodam po žici, pazim da ne izgubim ravnotežu, zabavljam se. Danas je drugačije. Nema više podele na posao i kuću… Imamo telefone, mejlove, društvene grupe, radi se non-stop ali to je način života. Problem je samo ako u tom životu ne uživate. A ja uživam i igram se.

Postoje li novinarski, ili možda diplomatski snovi koji čekaju pravi trenutak?

Rekli su mi jednom da ako ispričaš svoj san, neće se desiti. I ja im verujem :).

Snežana Milanović