DNEVNIK U CREPAJI Bogato selo, a penzije male

Najviše Crepajčana se bavi poljoprivredom, pri čemu se u većim gazdinstvima živi bogatije, dok paori sa manjim posedima sve teže opstaju i sve je češća pojava da zemlju daju u arendu. Svi dele neizvesnu sudbinu agrara, živi se i od penzija, a do radnog mesta u selu nije lako doći, pa radno sposobni egzistenciju treže u Pančevu i Beogradu, uz svakodnevna putovanja ili odlaske na duže.

Vladimir Georgijevski radi u mesari Ž „Mrkšićevi salaši” iz Srpskog Itebeja, za neki dan biće godina kako je uspeo da se zaposli u mestu gde živi, a i sve ostale njegove kolege sa posla su iz Crepaje. Mogućnosti za zaposlenje su skromne, jer u ovdašnjim firmama ima malo radnih mesta.

!Dugo sam radio na strani, tako da sam zadovoljan radnim mestom jer više ne moram da putujem. Prvo sam počeo da radim u Crepaji, potom u Pančevu i Beogradu po manjim mesarama koje su sada zatvorene, pa sam se vratio nazad. Velika prednost je imati radno mesto na dva minuta pešice od kuće. Supruga radi u školi kao spremačica, imamo dvoje dece tako da sam zadovoljan. Ni sam nisam verovao da se toliko mesa i druge robe proda u Crepaji, dok nisam stao za pult mesare“, kaže Georgijevski.

Na ćošku na klupi, nadomak benzinske pumpe, zatekli smo Branka Svirčeva (85), napominje da je život u Crepaji nekada bio dobar, a da je sada sve teže. Priznaje da mu je najteže, što mu je supruga umrla pre dve i po godine. Uzdžava se da iz oka ne pođe suza, jer bi se upravo tog dana, u vreme naše posete Crepaji, navršavalo 66 godina njihovog braka.

„Venčali smo se  25.oktobra 1952. godine i stalno smo bili zajedno. Sve nam je bog dao što smo hteli i poželeli: decu, svadbu, zdravlje, obilazili smo more i banje. Bavio sam se poljoprivredom i taksirao kamionom 35 godina. Išao sam na četiri točka na sve strane, južno najdalje sam bio u Prilepu na udaljenosti 720 kilometara, a na drugu stranu bivše Juge vozio sam do Poreča. Drago mi je da sam bio sam u kuli našeg junaka Marka Kraljevića, i video druge znamenitosti. Zdravlje još služi, pijem retko samo malo lekove zbog krvnog pritiska. Volem Crepaju, volem da radim, ali zbog godina sve teže ide“, ne taji Svirčev.

Vlada Tekijaški kaže da mu je već više od tri decenije zanimanje „sitna radnja, čist divljak” – seče drva, koja su najzastupljeniji ogrev za zimu u ovdašnjim domaćinstvima. Drva stižu sa svih strana kamionima, a  žitelji Crepaje kupuju onda kada imaju novaca.

„Prošlo je vreme grejanje na čokanjice, jer se kukuruz ovrši na njivi. Posla ima, ni sam ne znam preko mojih ruku koliko prođe kubika drveta za jednu sezonu. Kubik isečem na circular za četiri do šest minuta, zavisi koliko su vredni pomagači koji dodaju drvo. Kad su dobri pomagači i kvalitetno drvo, 12 kubika je gotovo za 50 minuta. Po kubiku naplaćujem 300 dinara i ta cena je već pet-šest godina, kada je kubik drva koštao 3.000, gorivo 80 dinara, a sada je to dvostruko skuplje“, veli Tekijaški, a na direktno pitanje, o životu u Crepaji, odgovara da „moglo je biti i gore, a najbolje žive lopovi i neradnici”.

Gurajući kraj sebe bicikl naišla je Mira Teofanov (62), jada se da joj muž boluje od raka.

„Sami smo, a imamo svega 10.000 dinara penzije, jako teško živimo. Muž ide na štakama, nikog nemamo, sami smo. Radili smo tuđe njive, kopali, mučili se ceo život i sad imamo običnu, najnižu poljoprivrednu penziju. I sad, niko da priupita kako nam je. Sreća još da mogu da idem uz bicikl, da nije bicikla ne bih mogla. Mučimo se strašno. Noćas u jedan sam zvala Hitnu pomoć, dođu uvek kada ih zovem, za njih samo reči hvale. Imamo samo kuću, u selu sve ima što treba, samo novaca nemamo. I to malo bašte na okućnici ne možemo zbog bolesti da uradimo. Ako ne platimo struju, isključiće, dužni smo za vodu, imamo za hleb i lekove i ništa više. Kupim dve vekne hleba pa nam traju tri dana, strašno“, jada se Mira Teofanov.

U Crepaji ima oko 600 penzionera, njih 154 je u mesnom udruženju, a Borivoje Stojković konstatuje da oni koji imaju bar prosečna primanja i nešto zemlje - solidno žive.

„Crepaja je bogato mesto, penzionerska primanja su u proseku oko 25.000 dinara, a najniže su poljoprivredne penzije. Penzija je siguran prihod, a većinom svi još imaju nešto zemlje, pa se bave baštovanlukom. Imamo sve ono što je neophodno da ima napredno selo kakvo je oduvek bila Crepaja. Kod nas u prostorije Udruženja penzionera svakog meseca dolaze iz Doma zdravlja iz Kovačice za preglede šećera u krvi i krvnog pritiska. Radi i naša Zdravstvena stanica, u koju je bolje, ako čovek ne mora da i ne odlazi, ali dobro je da je tu ako, ne daj bože, zatreba“ kaže Stojković.

Tekst i foto: M. Mitrović