Sećanje na Kuzmana Markovića, delegata Velike narodne skupštine

Tom važnom istorijskom događaju prethodila je prilično složena situacija u celom Banatu.

Ulazak srpske vojske na ove prostore, u Banat, naime, odigrao se u najsloženijim uslovima, kako to u svom delu „Ulazak srpske vojske u Vojvodinu novembra 1918. godine” opisuje Predrag M. Vajagić iz Društva nastavnika istorije Bačke Palanke, jer su mađarski politički krugovi 31. oktobra 1918. na Temišvarskom narodnom zboru proglasili Banatsku republiku, a eventalno međunarodno priznanje Banatske republike trebalo je da spreči srpsku vojsku da zauzme Banat.

„Priznanje je odmah stiglo od vlade iz Budimpešte, a imala je i podršku od dela banatskih Nemaca. Kao reakcija na proglašenje Banatske republike, Rumuni su formirali Centralni rumunski nacionalni savet, koji je svoje sedište premestio iz Temišvara u Arad, a od oficira i vojnika pristiglih s fronta formirala se Nacionalna garda. Tokom novembra 1918. godine među banatskim Rumunima vođena je akcija čiji cilj je bio održavanje Velike narodne skupštine u Alba Juliji, koje je trebalo da proglasi ’ujedinjenje Banata s Rumunijom bez uslova.’ Napredovanjem srpske vojske kroz Banat i ulaskom u Temišvar, došlo je do raspuštanja organa vlasti Banatske republike i Rumunskog nacionalnog saveta, a razoružane su i sve oružane formacije. Red u Temišvaru održavala je srpska vojska, uz pomoć civilne policije. Odlukom komandanta Moravske divizije pukovnika Pante Grujića, Rumunima s teritorije Banata pod kontrolom srpske vojske nije dozvoljeno da učestvuju u radu Velike narodne skupštine u Alba Juliji”, navodi Vajagić.

Srpska vojska je u Jasenovo ušla 8. novembra 1918. godine i nedugo zatim su izabrani i delegati sela za Veliku narodnu skupštinu u Novom Sadu. Priču o delegatu Kuzmanu Markoviću prenosimo po sećanju njegovog praunuka Vladana Stanojeva, nekadašnjeg sudije Prekršajnog suda u Novom Sadu.

Kuzman Marković je rođen 26. oktobra 1869. godine u Lugovetu, na reci Neri u Rumuniji, naspram Bele Crkve. U srpskoj literaturi se naziv sela sreće i kao Langovet, koji je značajan zbog srpske nacionalne manjine u Rumuniji.

– Moj otac Bogdan, sin Kuzmanove kćerke Vukosave, bio je istoričar i istraživao je prošlost naše porodice – navodi Vladan Stanojev. – On mi je pričao da mu je deda Kuzman jednom prilikom pokazao fotografiju s Velike narodne skupštine na kojoj se vidi i on, ali ne znam sudbinu te fotografije. Pokušavam da je nađem među starim fotografijama i razglednicama, ali zasad nisam uspeo. Bila bi interesantna jer se na toj slici, kako mi je otac pričao, vide ne samo znamenite ličnosti tog doba nego i ostali učesnici Velike narodne skupštine.

Delegat Kuzman Marković potiče iz svešteničke porodice. Njegov otac Vikentije Marković bio je rodom iz sela Carevca u opštini Veliko Gradište u Srbiji. Bio je ugledni pravoslavni sveštenik, prota, međutim, u Carevcu se zamerio s Turcima i nakon toga morao da ode iz sela. Čamcem je prešao Dunav i naselio se u rumunskom selu Langovet. Tu su mu se rodili sinovi blizanci Damjan i Kuzman.

– Damjan je počeo da se bavi poljoprivredom, a pradedu Kuzmana, pošto je uvek bio vrlo temperamentan i imao smisla za trgovinu i organizaciju, upisali su na Trgovačku akademiju. Nije to bila prava akademija već srednja škola u rangu današnje gimnazije – priča Vladan Stanojev. 

Kuzman se u Langovetu oženio 1890. godine i iz tog braka s Kristinom dobio je kćerku Vukosavu i sina Bogdana. Nažalost, njegova supruga je umrla i posle izvesnog vremena Kuzman se ponovo oženio, ali u braku s drugom ženom, Rozom, nije imao dece.

– Pradeda Kuzman je bio krupan, visok čovek, uvek aktivan – priča naš sagovornik. – U Langovetu je otvorio veliku prodavnicu, a austrougraska vojska mu je dozvolila da otvori i vojnu kantinu. Za tu kantinu je nabavljao raznovrsnu robu, pa i piće, iz Austrougarske i Rusije. To se dopalo oficirima i zbog velikih organizacionih sposobnosti su mu dozvolili da periodično organizuje i oficirske balove – da nađe salu, muziku, specijalno piće i da brine o šivenju garderobe za tu priliku. Tu je sebe nalazio. Imao je tim krojača s kojima je radio, a umeo je i da trguje sa svima. Znao je da govori mađarski, rumunski, nemački, ruski i slovački, istina, nije znao i da piše na tim jezicima, ali se solidno sporazumevao i svi su ga cenili.

Ugled među ljudima i poštenje su bili uslov da neko bude izabran za delegata Velike narodne skupštine u Novom Sadu. Izbor nije zavisio od političkih stranaka. Pradeda je u selu bio poštovan i cenjen čovek pa ga je narod izabrao za svog delegata na Skupštini koja je donela odluku o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji – kaže Vladan Stanojev.

Kuzman je na oficirske balove vodio i kćerku, koja se tako upoznala s austrougraskim oficirom Todorom Stanojevom. Udala se za njega i rodila troje dece: kćerku Zagorku i sinove Miodraga i Bogdana, oca našeg sagovornika. Posle Prvog svetskog rata, Kuzman se iz Langoveta preselio u selo Uljma, gde je sa sinom Bogdanom otvorio drvaru. Tada se mnogo gradilo i potražnja za građevinskim materijalom bila je velika. Drvo se dopremalo iz Bosne do Đerdapa, odakle se izvlačilo volovima i konjima. Kuzman se, međutim, razišao sa sinom zbog toga što se nije slagao s načinom života koji je vodio, pa se preselio kod kćerke u Jasenovo.

– U selu je otvorio veliku drvaru. Bio je sposoban da nabavlja drvo i iz Slovenije. Svima je izlazio u susret. Drvo je davao i na veresiju, zbog čega su ga svi cenili.

Kuzman Marković je umro 1956. godine u Jasenovu, gde je i sahranjen.

Eržebet Marjanov