Branislav Savić, mašinski inženjer i paor iz Deronja: U njivu se ide crvenim „poršeom”
Večiti je lament srpske paorije da se kadogod davno na ovoj plodnoj ravnici sporije živelo jer nije bivalo silnih traktora i kombajna što očas hektare okrenu ili ovrše, a ni kompjutera i mobilnih telefona od kojih se živ čovek nigde više ne može sakriti.
I nad tom hudom sudbinom seljak mudruje sedajući u klimatizovanu kabinu kakvog „yona dira“ ili „klasa“, uključujući navigaciju da ga u beskraj oranice vodi.
Ali ima i onih, kao Branislav Bane Savić, a iz Deronja onkraj Odžaka, koji takve priče i danas žive. Video je on sveta, čak na drugom kraju planete, u Australiji, veliki deo radnog veka proveo, ima i „nešto“ škole, tačnije, diplome s mašinskog fakulteta, ali ne da se zavesti zamamnim prokletstvima moderne tehnologije pa, mada je inokosni paor s dvadesetak i kusur hektara plodne zemlje, ne bi svoje „starce“ traktore menjao ni za šta na svetu. A koliko je privržen starini, namernik se može uveriti već na ulasku u ukusno sređeno dvorište domaćinske kuće na prvoj lakat-krivini od Odžaka kad se ide. Sva u cveću, što je već zasluga njegovog vernog pratioca kroz sve životne mene, supruge Sofije. Kuća i domazluk Savića su koliko uzorno gazdinstvo, toliko i pravi muzej jer se na prostranoj avliji šepuri „lanc buldog“, traktor koji ide na sve i svašta, proizveden dok je Evropa gorela tokom Drugog svetskog rata.
„Ne znam tačno kad je proizveden, ali sigurno negde 1943. ili 1944, dok su fabriku, gde je ponikao, bombardovali saveznici, pa je dokumentacija izgorela“, objašnjava Bane dok predstavlja jednu od zvezda svoje kolekcije starih traktora, koja je u vremenu planetarnog stradanja, nosila nadimak „damen“, tj. ženski traktor, jer su ga pripadnice lepšeg pola pravile i njime orale kad su muške glave imale navodno važnija posla, ono međusobno, „za tuđe babe zdravlje“, klanja.
„Ide to na šta god hoćeš, samo ako gori, ulje jestivo, mašinsko ili korišćeno, petrolej, benzin, sirova nafta a, s nekim dodacima, može i drva da koristi za pogon, pa kako ne voleti ovu spravu!“
Bane dodaje tehničke detalje (struka je to, jače od njega), od kojih u vazduhu hvatam samo da motor te časne starine ima više od 10.000 kubika, ali i samo 540 obrtaja u minutu, što mu daje snagu od tek 35 konjskih snaga.
Priča Bane i da još uvek gotovo svu zemlju radi najomiljenijim traktorom - oldtajmerom „štajerom“ iz šezdesetih godina, ali na salaš ipak odlazi jarkocrvenim traktorom „poršeom“, proizvođenim u čuvenoj fabrici od 1956. do 1962. A tamo, na obodu sela, u hladu velikog voćnjaka nektarina i prostranog vinograda, dominiraju dve velike vetrenjače, gazdinih ruku delo. Nema on ambiciju da parira Koletu i vetroparkovima, već je u vetrenjače zaljubljen od malih nogu pa je i po odlasku na najmanji naseljen kontinent koristio svaku priliku da se popne na gotovo svaku na koju naleti, a tamo ih, bogme, ima.
Za vinograd kap po kap
Uz dve vetrenjače koje crpe vodu iz bunara, Savić je razvio i složen sistem navodnjavanje celog imanja od nekoliko hektara. Vinograd principom kap po kap, dok je rastao, a kad je loza stala na rod, sistem je uklonio.
„Sad koren sebi uzima vode koliko mu treba, a ja ionako nisam pravio vinograd da imam što više vina. Neka ga je i manje, ali za mene je i moje prijatelje, pa mora daje vrhunsko“, veli Bane, pokazujući i bazen s pogledom u nedogled, koji u letnji dan služi za banjanje, a s proleća za fermentaciju koprive koju koristi kao prirodno i ekološko đubrivo.
„Ove moje služe za navodnjavanje useva, a u Australiji većinom za napajanje farmi, koje su i po hiljadu kilometara daleko od kuće vlasnika. Imaju automatske ventile, koji po potrebi puštaju vodu u valove da se napoji stoka što slobodno živi u bušu“, objašnjava Bane dok stojimo kraj impresivne metalne vetrenjače slikovitog imena „lahor“.
„Zašto „lahor“? Jednostavno, ovo nije Banat već Bačka, gde nema konstantnih jakih vetrova kô preko Tise. Ovde je kunst napraviti vetrenjaču koju može pokrenuti i najmanji dašak vetra, onaj od jedan – jedan i po metar u sekundi, kakvi su i najčešći povetarci oko Deronja“, veli Bane, i dodaje da se većina komercijalnih vetrenjača pokreće na vetrovima koji moraju duvati brzinom od najmanje tri metra u sekundi.
„Ima sad ovih trokrakih vetrenjače za proizvodnju struje, gde je stepen korisnosti i do 40 odsto, dok je ovde svega 20, ali meni za vodenu pumpu treba veći obrtni momenat, što daje vetrenjača s više „pera“ – opet na očaj novinara – tehnološkog dunstera, ulazimo u divan o fizici, vektorima, kinetici...“
Kad smo i to preživeli, uspevši da se (bar ne preterano) ne obrukamo vlastitim neznanjem, pitamo Baneta i da li je izvodio neku računicu za svoja mehanička čeda, koja vodom snabdevaju i njegovu plantažu, te da li bi to značilo i drugim ratarima, voćarima, povrtarima.
„Ma kakva računica, em sam to radio iz vlastitog zadovoljstva, em sam koristio materijale i alat iz moje radionici. A drugi... Ma, naš čovek neće da se tim zamlaćuje, kupi malu „vileyerovu“ pumpu i udri! Baš ga briga što to troši benzin, bučno je, dimi, smrdi. E sad, što je ovo neiscrpan izvor besplatne energije, sasvim bešumno, koga to još interesuje u ovoj Srbiji“, sleže ramenima Bane i ode da, kao i uvek, gleda svoja posla.
Tekst i foto: Milić Miljenović