"Dnevnik" u obilasku: Jezero Sot

Prilično bistra voda, visoke obale obrasle hrastovom šumom,  četinarima i drugim plemenitim stablima odaju utisak planinskog jezera, iako se sotsko jezero nalazi na svega 150 metara nadmorske visine što ga opet čini drugim najvišim jezerom Fruške gore, odmah iza Bešenovačkog.

Za razliku od nekih ranijih maleroznih obilazaka fruškogorskih i sremskih jezera, dug put do Sota prošao je „bez gubitaka“, ali se  i na ovom jezeru ponovila slika sa prethodnih – sunčan dan, prelep ambijent i nigde nikoga...

Iako je na prvi pogled delovalo kao da apsolutno nikog nema na jezeru, pažnju je privukao parkirani dobro očuvani „fića“, čijeg vlasnika Miodraga iz Šida zatičemo u „borbi“ sa štapovima i oskudicom ribe.

Samo ove maniće vadim, mada bude ponekad i nešto ozbiljnije. Ovde i ne dolazim toliko zbog ribe koliko zbog ambijenta i mira i zato više volim ovde da pecam nego na Dunavu i drugim mestima na koja idem, kaže Miodrag dok sa udice skida još jedan sitan ulov.

Prema njegovim rečima u jezeru ima krupnih riba, pogotovo šarana, dok su priče o sotskim somovima naširoko poznate.

Kad je jezero pravljeno 1979. godine, ovde je posečena šuma, stabla su ostala i voda ih je prekrila tako da je dno jezera sada idealno za skrivanje somova zbog čega ih je jako teško upecati. Jednom prilikom je firma iz Novog Sada postigla dogovor o izlovljavanju somova iz jezera, ali su posle par dana odustali jer im je pola opreme ostalo na dnu jezera, a uspeli su da izvuku možda par komada. Zbog nekih nesrećnih slučajeva na jezero su dolazili i ronioci koji su pričali da su dole videli ogromne somove. Vidimo ih i mi ponekad na površini, ali stvarno ih je skoro nemoguće izvući, ima ih ogromnih - nije ribolovačka priča, tvrdi Miodrag i konstatuje da će ribe biti sve manje ako se jezero ne bude čuvalo i poribljavalo. 

Daljom šetnjom uz obalu, nailazimo na još postavljenih štapova, ali majstora nigde... Zapravo majstor je malo prilegao u hladovinu desetak metara dalje... Ilija iz Molovina, jedinog mesta koje je dalje i od Sota, kojeg je iz popodnevne dremke probudio nesmotreni novinar,  kaže da dok riba spava i on odmara...

Čekam nekog ozbiljnijeg šarana, a to može i da potraje pa zato ima kad i da se prilegne, kroz smeh kaže Ilija

Ali „zasviraju“ meni štapovi čim nešto udari na udicu, a to me odmah probudi ako zaspem, ukazuje Ilija na moderne pecaroške tehnologije koje mu omogućavaju pecanje iz „horizontale“.

Iako ide i na druga mesta, Ilija kaže da najčešće peca na Sotskom jezeru jer gužve nema, a ribe još uvek ima.

Ko zna taj će i upecati, to je uvek bilo..., kaže Ilija koji uz ribolovačku još uvek „ganja“ i fudbalsku karijeru, a nakon nekoliko godina igranja po Sremu, ostvario je i međunarodni transfer prelaskom u susedni Ilok.

Jezero Sot je u nadležnosti Nacionalnog parka Fruška gora, ali prema rečima pecaroša koje smo zatekli, čuvari su na ovom jezeru „mitološka bića“. Tako izgleda i nekadašnja čuvarska kućica na obali jezera, koja bi tako zapuštena i obrasla rastinjem mogla da posluži za snimanje nekih napetih scena...   

Nastanak: Akumulacija

Lokacija: Selo Sot

Površina: 18 hektara

Dubina: Do 10 metara

Upotreba: Kupanje i pecanje

Nedaleko od čuvarske kućice sa neostvarenim scenskim potencijalom, prekidam grupu ljudi u sred jela... U hladovini uz samu obalu, čuveni sremski kulen, slanina i šta se još može jesti iz ruke... Familija iz Sota došla je na obalu da poseče stari šljivik i u pauzi između dve ture se doručkuje - ruča.

Imamo tu šljive stare preko 40 godina. Godinama se već polako suše i svake godine neko nam poseče po nekoliko stabala. Sada pošto su već skoro sve suve, odlučili smo da ih posečemo, ali nemoj nas mnogo „promovisati“ u novinama, još će nam se pojaviti neki čuvari, reče jedan od njih pre nego što me ponudiše kulenom kojem je teško odoleti... 

Ubrzo su iz obližnje šume, tačnije čuvenog lovišta „Vorovo“ koje se maslanja na obalu sotskog jezera, oglasile neke krupnije „zverke“ što je bila neka vrsta podsetnika da se treba voziti 100 km nazad do Novog Sada... 

Tekst i foto: Niko Perković