Pečalbari u Kalariju nostalgiju leče ćevapima

Upamtio je da ih je jeo u svom gradiću, pre nego što su ga doveli ovako daleko. Zalud mu je objašnjavati da se ovi ćevapi prave po nekom bosanskom receptu. Ne zna on razliku između bosanskih i srpskih, ne zna ni da razlikuje Bosnu, Hrvatsku ili Srbiju, on jedino zna da razlikuje ljude koje razume i one koji govore samo engleski ili neki drugi jezik u milionskom Kalgariju.

„Kozi kičn” restoran drži Emina, žena srednjih godina, doseljena u Kalgari iz Tuzle. Ima onaj šarm Bosne, ali i Evrope uopšte. Na vrata njenog lokala bar jednom nedeljno dođe neka novouseljena porodica iz jedne od eks-Ju republika. Dođu da čuju svoj jezik, da pojedu nešto što su ostavili 8.000 kilometara daleko zajedno s roditeljima, prijateljima, rodbinom… Eminin restoran je samo jedno od mesta gde svoju nostalgiju i bukvalno nahrane doseljenici iz ovog našeg dela Evrope. Proizvodi iz Srbije mogu se naći u nekoliko prodavnica, a neke od njih drže i Italijani, Poljaci. U tuđini je važno na nepcima osetiti poznate ukuse i navike. Ali i ne samo tako.

„Srpska zajednica, u Kanadi broji oko 600 kuća. Srbi pravoslavne veroispovesti okupljaju se oko Hrama Svetog Simeona Mirotočivog u Kalgariju“, priča  nam otac Obrad.

To znači da je samo u tom gradu, mada milionskom, nastanjeno sigurno oko 3.000 Srba. Došli su u raznim periodima, ali mahom tokom devedesetih. Novi talas useljenika primetan je poslednjih pet godina. Razlozi su najčešće ekonomski, a crkva je prva adresa na koju se svi oni obrate kada se, kako-tako, smeste.

Svoju duhovnost i vezu s domovinom Srbi su iskazali i prikupljanjem novca za izgradnju nove crkve, koja je završena pre nekoliko godina. Velelepno zdanje koštalo je oko dva miliona dolara. Osim redovnih službi koje se održavaju i prigodnih liturgija o velikim praznicima, crkvena opština ima i svoje sekcije, sportske, kulturno-umetničke, edukativne.

„Naša crkva je tu da ih okupi, prihvati i, neretko, poveže i u poslovnom smislu“, kaže otac Obrad, koji je na službi u Kanadi od 1999. godine, a u Kalgariju u poslednjih petnaestak.

Osim onoga što su uobičajene aktivnosti jednog duhovnog hrama, otac Obrad je i osoba za kontakte među Srbima koji dolaze. On povezuje ljude, upućuje jedne na druge, prikuplja se pomoć za novopridošle i čini se sve da se što pre i što bolje smeste i snađu.

Srpsko kulturno-umetničko društvo zove se „Frula” i ima folklorne sekcije od najmanjeg do seniorskog uzrasta. Nastupa na smotrama, manifestacijama, a najlepše od svega je što su deca naših iseljenika i te kako zainteresovana da uče kulturu zemlje iz koje potiču. Pošto je Kalgari englesko govorno područje, to je većini dece teško da svoj maternji jezik govore jednako kvalitetno kao i jezik na kojem se školuju i uz koji se druže. Zato je pokrenuta i nedeljna škola srpskog jezika, koju vode učitelji Bojan i učiteljica Dragana, i njima je prvenstveni cilj da deca upoznaju ćirilično pismo, savladaju čitanje i pisanje, ali kroz to i kulturu i običaje svoje domovine.

Ne zaboravljaju deca maternji jezik zato što se u kući njime ne govori. Naprotiv, govori se. Ali, škola traje od 8 do 15 sati, potom slede druge aktivnosti, druženje s vršnjacima i htela – ne htela, deca koriste engleski jezik veći deo dana.

To je jezik na kojem razmišljaju i vremenom je neminovno da ga koriste ispravnije nego jezik svojih roditelja. Ništa neobično za Kanadu nije da mladi ljudi odmalena govore dva jezika jer je to zemlja doseljenika, sa svih kontinenata i iz svih krajeva sveta. I svakome je dato dovoljno prostora da može da se izrazi i u okviru svoje kulture i nacije.

U tuđini se, onako kako red nalaže, slave slave, obavljaju krštenja, venčanja… Nažalost, i sahrane.

Nekako se čini da je veza s duhovnim hramovima mnogo čvršća nego u domovini  jer oni su parče te domovine. Srbi u Kanadi organizuju već decenijama „Srpske dane”. Svaki grad po svom nahođenju, ali je uvek posećeno i unapred planirano kao termin koji se ne propušta. Prostor ispred pravoslavnog hrama u Kalgariju u ta dva-tri dana obiluje štandovima s kojih mirišu tradicionalni proizvodi, oni ćevapi i pljeskavice, ali po nekom južnjačkom srpskom receptu, prasetina na ražnju, kolači i pite…

I ođekuju zvuci srpskog kola iz harmonike i pod lakim nogama dečice koja ih s radošću uče tokom cele godine.

Kad se zagrebe malo ispod površine tog novog života, odmah postane jasno da nešto nedostaje. I to je ono krilo ili ruka ili podrška koju mogu mame-bake da ponude. Najteže je s organizacijom čuvanja dece dok roditelji rade. U jaslice ne može beba pre 18 meseci života, pa ostaju servisi tipa „dej houm” ili „dej ker”, kojih ima u privatnim kućama žena koje se time profesionalno bave. Osim što je za dvoje ili troje dece to zaista ozbiljna stavka, tu su još i rana ustajanja u jutrima koja se često mere i hladnoćom do minus 30 stepeni.

Nije retkost da se dovode bake ili deke da po nekoliko meseci pomognu oko dece, ali to nikako nije trajno rešenje. Zato majke nekad napuštaju posao, rade u različitim smenama da bi se smenjivale s očevima, da bi nekako prihodovale kućnom buyetu. Ipak, niko se ne vraća jer želi da deci omogući dobro obrazovanje i život u sredini koja to pruža.

A kad postane teško, sačeka se vikend, pa se okupe prijatelji, smeju se i pričaju na svom maternjem jeziku, jedu ćevape ili roštilj, koji je i dalje to što jeste, a ne neki „barbekju”...

Violeta Živkov