Sećanje na Đoku Maksića, delegata velike narodne skupštine

Zapisnik o izboru kaćkih poslanika nalazi se u zaostavštini Đoke Maksića, koja je sad u vlasništvu Odeljenja prisajedinjena Muzeja Vojvodine kao poklon Stanke Rodić, unuke Đoke Maksića.      

U Ulici Svetozara Markovića 18 u Kaću još stoji rodna kuća Đoke Maksića. Stara je više od 100 godina, ali je uredno okrečena i sređena iako u njoj više niko ne stanuje. Objekat kao vikendicu povremeno koristi Stankina sestra. Tik uz rodnu kuću bila je još jedna u vlasništvu Đoke Maksića, ali je porušena i na tom placu su Rodićevi podigli svoj dom. U njemu živi Stanka, penzionisana računovođa, sa suprugom, sinom, snajom i unucima.

Đoka Maksić je rođen u Kaću, u seljačkoj porodici, kao najstarije dete. Roditelji Jova i Zorka su, osim njega, imali dve kćerke – Melaniju i Sofiju, i još jednog sina, Jovu, ali je on kao dečkić od petnaestak godina, poginuo na konju kada je išao u vinograd.

Đokina rodna kuća nije jedina o kojoj potomci vode brigu: tu je i čardak, plug i nekoliko drugih alata kojima je Đoka Maksić obrađivao zemlju, a kod kapije porodične kuće Rodićevih sačuvan je čokot vinove loze koji je zasadio deda Đoka. Stara vinova loza sorte „teleće oko”, uprkos vremešnosti, donosi krupne plodove i neverovatnom žilavošću i energijom puzi po ogradi stepenica koje vode na terasu kuće. Uspomenu na nekadašnjeg delegata Velike narodne skupštine i uglednog domaćina sela čuva i požutela fotografija na kojoj su Đoka sa suprugom i kćerkama.

– Malo znam o prisajedinjenju i o dedinim aktivnostima u tom događaju. U prošlosti se malo pričalo o tome. Kao delegat Skupštine grada u vreme Jovana Dejanovića ponekad smo u delegatskim krugovima malo pričali i o tome, ali samo onako, kako bi se reklo, usput – navodi Stanka. – Čitam „Dnevnik”, koji se u našoj kući kupuje tradicionalno, redovno su ga uzimali moji roditelji, sad svaki dan kupujemo i mi, i u njemu  ima zanimljivih stvari o Velikoj narodnoj skupštini i ljudima koji su doneli odluku o prisajedinjenju. Kako vidim, svi oni o kojima ste pisali su bili školovani ljudi. Moj deda nije imao velike škole poput njih, završio je samo četiri ili pet razreda osnovne škole, koliko je bilo u to vreme u Kaću, ali kažu da je bio izuzetno pismen čovek. U dva mandata je bio izabran za kneza sela, kako su tada zvali čoveka na čelu mesnog odbora. Njegov odlazak na sastanke uvek je bio veliki događaj, praznik za porodicu, o čemu se danima pričalo.     

Kaže da je zasluga dede Đoke što je nekadašnji pašnjak u Kaću prepisan na mesni fudbalski klub „Jugović” i ubrzo preuređen u sportske terene.

– Iz priče roditelja znam da je deda u svojstvu kneza sela više puta odlazio u Novi Sad i tražio da se pašnjak prepiše našem fudbalskom klubu i uspeo je u tome. Za kneza, ili domaćina sela – ta funkcija bi odgovarala današnjoj funkciji predsednika mesne zajednice – birali su ugledne, poštene ljude. Politička opredeljenost nije imala nikakvog uticaja na to – priča Stanka.      

Ona se ne seća mnogo dede jer je 1956, kada je umro, imala samo pet godina. Iz priče roditelja, međutim, zna da je deda redovno išao u crkvu. Svake nedelje bi obukao svečeno odelo i pošao u crkvu, gde je, kao domaćin sela, imao i svoju počasnu klupu, na kojoj je pisalo njegovo ime. Obično je išao sam, dok bi ostali članovi porodice odlazili u crkvu samo na verske praznike. Nedeljno odlaženje na bogosluženje je bilo i jedini dedin izlazak, poput mnogih starijih porodičnih ljudi u selu. Stanka navodi i da je za dedom ostalo dosta pisanih dokumenata, ali su ih njene tetke posle očeve smrti odnele i gubi im se svaki trag jer su u međuvremenu i tetke umrle.

– Ostala mi je slika dede kako dolazi iz vinograda i nosi nam voće – priča Stanka. – Deda je voleo svoju porodicu, zemlju, vinograd i cveće. U svaki špalir svog vinograda zasadio je zumbule. I dvorište nam je bilo lepo, s mnogo cveća. Nije ni čudo što svi volimo cveće, i ja sam svojevremeno imala cvećaru, sad moja kćerka drži cvećaru u Budisavi. Deda je učio svoju decu da poštuju zemlju koja ih hrani i da se ona ne sme nikad prodati. Tako je govorio i moj otac, koji je ostao u kući i nasledio od oca vinograd, dok su tetke, koje su posle udaje otišle, u miraz dobile po tri jutra oranice.

Uspomenu na dedu čuva i njegov novčanik. Naši domaćini kažu da je taj novčanik uvek bio pun, i kroz šalu dodaju da su ga sačuvali – možda će i njima doneti mnogo para...

– Deda je mnogo radio – kaže Stanka. – Obrađivao je vinograd, proizvodio vino, moj otac je uvek govorio kako je to deda radio, i gajio je povrće koje je prodavao na Ribljoj pijaci u Novom Sadu. Dedin novčanik nikad nije bio prazan. Sačuvali smo ga, možda će i naš biti uvek pun kao kod dede i mog oca, ali je naš ostao dosta prazan, a u dedinom se sada skupljaju samo neke bezvredne kartice.

Drugi svetski rat je doneo velike promene i u život porodice Maksić. Stankin otac Branko i tetka su pristupili partizanima, a u dubini dedine bašte je bila partizanska baza.

– U Kaću je živelo dosta Nemaca, ali nikada nismo imali probleme zbog njih. Naprotiv, oni su mnoge srpske porodice spasli od zloglasne Racije – priča Stanka. – I dedine komšije su bili Nemci. Na ogradi koja je delila našu i njihovu kuću bila su otvorena vrata kroz koja su odlazili jedni kod drugih. Kad su posle oslobođenja Nemci napuštali selo, moje tetke su dugo tugovale za komšijskim devojčicama s kojima su se dobro slagale.      

Dodaje i da je njenom ocu posle oslobođenja ponuđena boračka penzija kao zamena za vinograd, ali otac to nije prihvatio jer ga je deda Đoka vaspitao u duhu da zemlja koja hrani ni po koju cenu ne sme biti otuđena. Od toga je otac, poput dede, othranio i školovao svoju decu. 

E. Marjanov

Foto: S. Sušnjević

Porodična fotografija i zapisnik o zboru u Kaću su vlasništvo Muzeja Vojvodine