Bojno polje pejntbol ratnika u Titovoj vili
Nasuprot verovanju da će, po uzoru na sad već legendarnu repliku blaženopočivšeg Mande u filmu „Lepa sela lepo gore” („Dosta je bilo kume, odoh ja kući”) ne tako davna era građanskog rata na prostoru onoga što se zvalo Jugoslavija potpuno obesmisliti belosvetsku modu vikend-vojnika, odnosno pejntbol-ratnika, do toga nije došlo ni u tako mirnodopskoj varoši kao što je somborska.
Dobili ratnici svih duginih boja priliku da se napucavaju kuglicama boje u negdanjoj Titovoj vili, odnosno zdanju koje su gradski glavari poslednjih decenija koristili kao reprezentativni objekat, a od pre gotovo decenije prostoru iznajmljenom turističko-ugostiteljskim poslenicima.
Ali, taj objekat, koji sad običnom građanstvu, osim pejtbola, može priuštiti tek piće u hladu bujnog parka, manj’ ako se neko odluči za gostoprimstvo kakvom većem društvu za čije blagoutrobije može i kuhinja da proradi, ima predistoriju koja pamti i vremena spahijska i velikaška. Dok su plemstvo i gospoda smatrali za obligaciju da imaju i letnjikovce upodobljene njihovom statusu i imidžu, u okolini tad prebogatog Sombora nikle su desetine kaštela. Od barona Redla, preko Semzi od Kajmunke do basnoslovno bogatih Fernbaha, ali i „domaćih” Pavlovića, Kovača i inih, stizali su na adrese arhitekata i dekoratera najneobičniji zahtevi.
Agrarna reforma u Kraljevini SHS i pripajanje Vojvodine matici Srbiji označili su početak propasti tih velelepnih zdanja, ali bogatih ljudi je i dalje bilo pa se prešlo na gradnju nešto skromnijih vila. Tako je u neposrednoj blizini Sombora sredinom tridesetih godina prošlog veka nikla i reprezentativna vila, vlasništvo ugledne porodice Krizmanić. Zajedljivac bi ih danas karakterisao kao lokalne „Topaloviće” jer su bogatstvo i ugled stekli u pogrebnom preduzeću „Konkordija”. Ako se i tad neko sprdao s delatnošću Krizmanićevih, sigurno im to nikad nije i lično rekao, jer je kad-tad postajao njihova „mušterija”. Smeštena u lepom arboretumu, ta vila je, za razliku od ostalih kaštela, preživela i soc-revoluciju, i to u više nego dobrom stanju.
Naime, dok su ostali kašteli prepuštani na upotrebu kolhozima, vila Krizmanića je nakon nacionalizacije postala vlasništvo opštine, pa su na nju pravo polagali „odgovorni drugovi”, zabrinuti nad sudbinom radnika, seljaka i poštene inteligencije. Kao što se to radilo i u drugim gradovima tadašnje SFRJ, prelepa građevina je dobila naziv Titova vila, tek za slučaj ako predmetu brige odgovornih drugova padne na pamet da se zainteresuju ko koristi taj relikt buržujske dekadencije.
Mada najveća ljubičica ovih prostora nikada nije ni „primirisala” toj vili (prilikom jedine posete Somboru 1969. tek je mahnuo desetinama hiljada „vernika” s balkona Županije), nosila je njegovo ime sve donedavno. Kako su se vremena promenila, došla ova demokratija koja sobom nosi i nezgodna pitanja, opštinski oci su rešili da vilu iznajme. Potpuno ju je renovirao zakupac pa je desetak godina predstavljala jedan od „najbahatijih” smeštajnih kapaciteta u široj okolini.
Nakon renoviranja, vila, koja je dobila ime „Tamara”, imala je svega osam ležaja i prelepu zastakljenu terasu. koja i danas može poslužiti za raznorazne prigodne skupove da bi i obični smrtnici mogli uživati u blagodetima negdanjih drugova. I to je potrajalo samo desetak godina, pa sad oni željni adrenalina, sve krijući se iz slamnatih rolo-bala i stežući u rukama pejntbol „svijetlo oružje”, razvijaju ratničke instinkte ili usavršavaju tim bilding. Naslednike Krizmanića ionako odavno niko ni i ne spominje.
Milić Miljenović
