KIRTEŠ NA ŽARU Kolač po receptu čukunbaka iz Erdelja

Za Mariju Šoš i njen tim s Palića, već 13 godina to je vrlo korisna zanimacija. Svi, kad treba, zasuču rukave da se oslade brojni znatiželjnici, koje kolač mami načinom pripreme, ali i raznim ukusima.

Marija je prva je u Vojvodini krenula da te poslastice peče na ćumuru po starinskom receptu, a temeljno su je obučile žena iz Erdelja, u kampu narodnih rukotvorina svojevremeno održanom u Mađarskoj.

– Prva sam otvorila firmu u Subotici, potom angažovala sve članove porodice pa, mada sam stigla i do penzije, i dalje uživam u svom poslu – ne napušta entuzijazam Mariju.

Objašnjava da je potrebno zamesiti fino specijalno testo, koje se namotava na drvene valjke, uvalja u šećer i potom peče.

– Šećer se karamelizuje, a kada se kolač ispeče, obogaćuje se raznim ukusima, šta već žele mušterija. Vremenom se posao proširio i sve više ljudi se njime bavi, ali, za razliku od drugih koji bi da pečenje pojednostave i zbrzaju, mi smo ostali verni tradiciji i žaru, kako se to nekada radilo – naglašava Marija.

Na svim veselicama interesovanja za njen kolač na žaru i te kako ima, pa se Marija i njena družina sve češće spuštaju sa severu Bačke, te su u više navrata gostovali i tokom sajamskih priredbi u Novom Sadu.

– Redovno učestvujemo na svim mesečnim vašarima u Bačkoj Topoli i Senti, ali i značajnijim manifestacijama koje se tokom godine priređuju u Subotici, Kanjiži, Horgošu, Paliću i drugim mestima u ataru. Tamo gde se ljudi okupe radi negovanja tradicija, mi smo tu da se posetioci zaslade tradicionalnim narodnim kolačem – kaže Marija.

Sa svojom ekipom stalno dolazi na veliki kanjiški vašar, bez obzira na vremenske prilike, pa nisu izostali ni s julskog.

– Kanjižani se u poslednje vreme uvek veoma trude da pripreme bogat program i obezbede lepo mesto za naš štand. Nažalost, poslednji put kiša nas je iznenadila, ali mi smo došli malo da radimo i našim poslasticama doprinesemo zabavi. U stvari, kad krećemo na put, nikada ne znamo koliko ćemo i u kakvim uslovima raditi. Jesmo spremni da zaradimo, ali i da nešto izgubimo, ako vreme ne posluži i poseta bude slabija – ne jedi se Marija što joj nebo ponekad nije baš naklonjeno.

Ipak, zna kakvu originalnu „robu” nudi, pa ne mora da brine hoće li biti dovoljno sladokusaca.

– Naravno, pošto takve kolače ne drže ni najbolje domaće poslastičarnice – zadovoljna je Marija. 

Njena manufaktura je stekla sasvim ozbiljnu konkurenciju, ali to Mariju ne plaši jer su sad svi primorani na to da ponude najbolji kvalitet.

– Mi već dugo imamo svoj prepoznatljiv štand, navikli smo ljude da budemo lepo obučeni, trudimo se da napravimo što bolji kolač i  mušterije budu zadovoljne – veli gospođa Šoš.

Dobro su verzirani svi članovi njene ekipe pa naglašavaju da nije svejedno kakvo se testo zamesi, ali da se peče „kako bog zapoveda”, još od starina. Gnušaju se što neki kirteš (mal)tretiraju u pećnicama na struju ili na butan-gas, što ne može biti ono pravo, pošto samo njihovi kolači zamirišu na dim ćumura. Ipak, prilagođavaju se zahtevima mušterija pa se, dok je kolač vruć, uvalja u orahe, lešnike, kakao, kokosovo brašno ili cimet. Koriste i neke novije ukuse koje vole deca, a za koje se nije znalo kad je u prošlosti kolač na žaru bio ne samo vašarska narodna poslastica nego se služio i o svečanim prilikama.    

Milorad Mitrović