SKUĆILI SE U AFRICI Hakuna matata, brate moj!

Da su otac i sin, rođeni Somborci, Srđa i David Marotić od drugačijeg materijala, zna se u njihovom rodnom gradu, ali da su usvojili „hakuna matata“ hedonistički afrički princip, koji bi u najpribližnijem prevodu sa svahilija značio „nema problema“, u svojim novim domovinama, Tanzaniji i Keniji, prepoznaš i po tome što su na molbu za razgovor upravo to i rekli: „Nema problema, samo reci kad ti odgovara“, pa sedimo kod Mikana u „Dezu“, a priča se odmotava kao povesmo, lako i neobavezno jer ne krije Srđa da je zadovoljan svojim životom na kontinentu koji, i po njegovom mišljenju, s puno prava u literaturi slovi kao „zemlja spasa“.

„Cela priča o odlasku iz Sombora u Afriku je imala svoju predistoriju, pošto sam pre rata bio neko vreme u Londonu, tako da tamo 1992. konkurišem na posao u civilnom delu Unprofora u Slavoniji“, priseća se Srđa tih dana kada se često zaticao i usred minskih polja: „To je, bogami, potrajalo tamo do ‘98, i kad je završena ta mirna tranzicija vlasti, apliciram kod iste „firme“, tačnije u UNHCR-u, ali za poziciju u Tanzaniji, jer je u to vreme bio onaj haos oko Ruande pa posle i Burundija, 600.000 izbeglica se sjatilo tamo.“

„Pa dobro, muzika jeste moja strast, ali i di-džejing je krenuo gotovo slučajno, pošto mi je Čaki, ortak u Najrobiju, imao četvorokanalnu miksetu. Počeli smo iz zezanja, a posle se to razvilo, sad imam i svoju produkciju gde mladi ljudi mogu da objave svoju muziku, koju, priznajem, sam ne stvaram, ali „imam uvo“ za dobru stvar i ljudima je stalo do toga šta mislim“, gotovo pa sa snebivanjem David, o čijim pravim dometima kao di-yeja saznajem konsultujući veb-sajtove koji ga „krive“ što je stavio Najrobi na muzičku kartu sveta koliko kao di-yej L. A.

 Dejv, koosnivača muzičkog hepeninga „Temple Nairobi“, ali i čoveka koji stoji iza produkcije „Grounded music“. Planovi u Srbiji? Nema ih, tek da skokne s ekipom u Vrnjačku Banju na „Lav fest“, posle nazad u Najrobi, s kojim je u „volim-mrzim“ kombinaciji. Voli i čezne za njim kad je ovde i mrzi ga kad je tamo.

To je bio prvi mirovnjački posao Marotića seniora na Crnom kontinentu, koji je počeo da obavlja na obali jezera Tanganjika, u gradu Kigoma.

„Dugo mi je trebalo da ukapiram da je ono što mi gledamo na televiziji kao neko teško siromaštvo i bedu, u stvari tamo stil i način života, koji niko tako ne doživljava. Normalno je da žena ide u savanu ili yunglu po drva za vatru, dete na obalu ili bunar po vodu... Nije Afrika za svakog, ali ako shvatiš razliku u mentalitetu, prihvatiš tu jednostavnost i iskrenost u odnosima među ljudima koja tamo vlada i pomiriš se s tim da svugde ima i dobrih i loših ljudi, fantastična priroda i još bolja klima te osvoji jednom zauvek“, priznaje Srđa da je „zarobljenik“ zemlje u kojoj je svio novi dom, iz kojeg u Sombor dođe tek jednom u tri godine, kako kaže – na burek.

Osam godina službovanja u Tanzaniji navelo ga je da tamo, u Aruši koja slovi za prestonicu afričkog safarija, sagradi novi dom u podnožju vulkanske planine Meru, mlađeg brata moćnog Kilimanyara, u varoši koja ga po bujnom zelenilu na rodni Sombor podseća.

Posle Tanzanije, posao, ali ne i mesto koje domom zove, odvelo ga je u Keniju, u Dadab, da se dve godine stara o unesrećenim povodnjem bez presedana. Slede mirotvoračko-humanitarna posla u Ugandi, Južnom Sudanu, Jemenu, da bi u Najrobiju, po vlastitom zahtevu, proveo pet godina, a odakle je od 2015. detašovan u Etiopiju, u kojoj i danas radi za UNHCR.

„Opasnost, pitaš? Pa dobro, ima i toga kad ti pripadnici neke od zavađenih jemenskih frakcija nabiju „kalaš“ u stomak ili naletiš na pitona ili zelenu mambu, krokodila... ali sve u svemu, ako se držiš civilizacije, sve je OK“, smeje se Srđa, koga u zelenoj Aruši od 2006. čeka i druga supruga, Herijet Tefe, negdašnja „koleginica“ koja je radila u Međunarodnom tribunalu za Ruandu, posredni „krivac“ što se i Marotić junior, David, skrasio u Africi.

Ako mu otac ima, za prosečnog Srbina, gotovo romanesknu biografiju, šta tek reći za momka koji je osmoljetku pohađao u Londonu, gde mu je i danas majka Tatjana, srednju i koley u kalifornijskom Montereju i Long Biču, baš tamo gde su Snup Dog i Kameron Dijaz žuljali iste školske klupe, a studije međunarodne politike i diplomatije u Najrobiju.

„Zapravo, sve se dogodilo slučajno jer sam, i pored toga što se i danas strašno bojim letenja, te 2010. prvi put skupio dovoljno hrabrosti i krenuo da posetim oca u Africi. U jednom od presedanja, već na afričkom kontinentu, pogledam na avionsko krilo, a ono obmotano daktejpom, lepljivom trakom, pa kad umro nisam – i sam se smeje svom prvom dolasku u Arušu. – Originalno je bio moj plan da ostanem nekoliko nedelja pa da se vratim u Evropu ili Kaliforniju, ali Herijet mi ponudi da ostanem na šest meseci plaćene prakse u Tribunalu, i tako to krene. Posle upišem faks u Najrobiju, tata na poslu traži premeštaj u isti grad, doguram do kraja, apliciram i prime me u UN-ovu organizaciju koja se bavi sprečavanjem krijumčarenja, „Njild life and drug prevention“, pa sad radimo s vladama istočne Afrike, obučavamo njihove carinike, policiju i vojsku da prepoznaju sve mogućnosti šverca droge, slonovače, „krvavih“ dijamanata, retkih životinja i ostalih trofeja“, priča taj skromni mladić, koji je, valjda zaražen očevom strašću za muzičkim uređajima i muzikom samom, pored zahtevnog i napornog posla, ali i Harvard-modula postdiplomskih studija, stigao da bude i najpoznatiji di-yej istočne Afrike, čovek koji je Najrobiju „otkrio“ tehno i haus.

Pa onda i ne čudi Srđina rečenica da je njegov dolazak na Crni kontinent bio blagoslov. Hakuna matata, brate!

Milić Miljenović