Troškovi parnice pojeli grunt pretka

Parnica je vraćena na novi drugostepeni postupak jer su se u prethodnom „posvađali” paragrafi različitih sistema koji su se na ovim prostorima smenjivali.

– Početna tačka predmeta spora seže u Kraljevinu Srbiju i 1914. godinu, kada je u napadu Austrougarske kao vojnik poginuo Mihajlo Brđanin i iza sebe ostavio imanje u Stublu, kod Kraljeva – priča advokat Slaven Kovačević, pravni zastupnik tužilaca.  

Sporenje oko naslednih udela na polovini tog imanja započinje sedam decenija kasnije, 1981. godine, pošto je umro Mihajlov sin Dušan, njen jedini katastarski vlasnik od 1938. godine. U ostavini se pojavila samo polovina te polovine imanja, što se u zasluge pripisuje Dušanovom sinu Milovanu. Decu drugog Dušanovog sina Milije, koja to nisu prihvatala, Svetislava i Tomislava, ostavinski sud u Kraljevu uputio je na parnicu, napominje advokat Kovačević, punomoćnik sadašnjih tužilaca Svetislava i njegovog bratića Aleksandra, koji je u parnici pošto je Tomislav umro.

Milijina deca traže da sud utvrdi da je njihov deda bio vlasnik celokupne imovine, na koju je u Katastru upisan pola veka, i da se onda utvrdi njihov nasledni deo, petina, s obzirom na ukupan broj naslednika. 

– Sve je počelo kada je 1981. godine Milovan prijavio za očevu ostavštinu samo polovinu imanja, tvrdeći da je druga polovina strica Milana, koji je bio zdravsteno i poslovno nesposoban i živeo u domaćinstvu brata Dušana – priča Kovačević za „Dnevnik”. – Milovan se dosetio da bi, po njemu, bilo sasvim u redu da njemu pripadne to celokupno seosko imanje jer je on, čovek, ostao tu da živi, radi, od toga školuje decu, izdržava porodicu, a da su ostala Dušanova deca, na ovaj ili onaj način, udomljena.

Po punomoćniku, očigledna Milovanova ideja bila je da se nekako utvrdi da deo imovine, koji je za sebe deobom dobio Dušan, ipak pripada nesposobnom Milanu, pa da zaključi s njim ugovor o doživotnom izdržavanju i tako uzme taj deo. 

– Sama po sebi, ova parnica ne bi bila komplikovana – naglašava Kovačević. – Zapravo je reč o porodičnim odnosima koji su razjašnjeni još 1938. godine po tada važećem srpskom Građanskom zakoniku, između Mihajlovih sinova Dušana i Zdravka i njihovog brata i sestre, koji su bili gluvonemi od rođenja, zdravstveno i poslovno nesposobni. Tada, pre 80 godina, Dušan i Zdravko su međusobnim sporazumom podelili očevu ostavštinu, upisali svaki po polovinu sebi u vlasništvo kao zasebna imanja i uzeli da se staraju o ono dvoje nesposobnih. Dušan je uzeo staranje o bratu Milanu, Zdravko o sestri, a oboma je omogućeno uživanje celokupne ostavštine i mogli su svako, ako mu se ne sviđa kod jednog brata, da pređe kod drugog bez ikakvih problema. Takav njihov sporazum je postao pravosnažan po isteku godine i jednog dana i nakon toga nije postojala pravna mogućnost da se osporava. Uprkost tim činjenicama, parnica je trajala uz obilje bizarnih detalja. U parnici se pojavljuje i Milan kao skroz nesposobno lice i sve vreme do smrti se vodi kao stranka, a nikom ne pada na pamet da od Centra za socijalni rad traži da mu postavi staraoca koji će da ga zastupa.

Inače, 2007. godine sud u Strazburu je, po predstavci tužilaca, utvrdio da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega im je država isplatila pravičnu naknadu.  

Prvostepeno postupajući Osnovni sud u Kraljevu parnicu je presudio 2012. godine i usvojio tužbeni zahtev Svetislava i Aleksandra, a ta presuda je, po žalbama tuženog Milovana podnetim apelaciji, preinačena u drugom stepenu.

Nadležni Apelacioni sud u Kragujevcu je svojom presudom, sada poništenom, praktično ponovo delio imovinu iza Mihajla, koja je pre jednog veka, po tadašnjem zakonu, nasledstvom upisana sinu Dušanu.   

– Apelacioni sud je primenio današnji zakon na ostavinske odnose od pre stotinu godina – kaže Kovačević. – Potpuno su prenebregnuli činjenicu da je imovina pola veka bila nesmetana državina Dušanova, utvrdili su da on nije vlasnik celokupne imovine dobijene posle očeve smrti deobom 1938. i tada upisane na njegovo ime u Katastar, pa su je apelacionom presudom podelili tako što su pola dali nesposobnom Milanu, četvrtinu su dali Dušanu, a još jedna četvrtina je ostala da „visi u vazduhu”, ne zna se čija je. To je bio šok za mene jer, čak i da su u potpunosti uvažili navode tuženih, Dušanu bi pripala polovina, a ne četvrtina. Tom presudom su obesmislili čitavu stvar do apsurda.

Ustavnu žalbu punomoćnik je podneo zbog povrede prava svojih klijenata na pravično suđenje i imovinu, a rešena je posle gotovo četiri godine. Po rečima advokata, Ustavni sud je poništio presudu Apelacionog suda jer je pogrešnom primenom procesnih i materijalnih normi povredio pravo tužilaca na pravično suđenje. 

– Ustavni sud je, da bi uradio svoj posao, a ostao pri stavu da nije sud trećeg stepena i da se ne meša u zakonitost odluka redovnih sudova,  našao da je u pitanju bila gruba povreda ljudskih prava tužilaca, očigledno diskiriminatorska praksa, da nije bilo pravičnog suđenja, iole razumnog obrazloženja za jednu nerazumnu presudu Apelacionog suda. Kao da je takvo nešto uopšte moguće racionalno objasniti – zaključuje Kovačević. – To je zapravo nemoguće, kako su oni delili tu ostavštinu.

Šta će se s parnicom dalje dešavati, da li će biti ponovljen samo postupak u apelaciji po žalbama na prvostepenu presudu ili će dobiti neki novi tok, neizvesno je jer je u procesu rešavanja ustavne žalbe, pre dve godine, umro tuženi Milovan. U  ostavinskom postupku koji još traje iza Milovana, njegovi naslednici treba da se izjasne da li će nastaviti  parnicu.

Kovačević navodi da su sudski spisi sa žigovima nekadašnjih i ovdašnjih sudova sada teški i petnaestak kilograma, a troškovi postupka  i višestruko veći od vrednosti imanja.

Tužbom se, kaže, zahteva i naknada izgubljene dobiti tužilaca zbog nemogućnosti pristupa imovini, njivama koje je sve vreme nesporno koristio Milovan, a traženi iznos je ekvivalentan petini vrednosti ostvarenog prinosa koji bi imali da su mogli da obađuju njive.  

– Već je i samo vrednost ispuštene dobiti tužilaca do sada verovatno nadmašila vrednost nepokretnosti – kaže advokat Slaven Kovačević.

        J. Jakovljević