Ceo život stanovnik Banata, ali mora da plati da bi dobio državljanstvo

„Smrt, povreda, a tek onda neverovatni problemi s papirologijom. Već 18 godina sam ovde, a nemam državljanstvo Srbije, ličnu kartu, ne mogu dobiti vozačku dozvolu, niti se zvanično zaposliti. Istina, moji roditelji su Rusi“, kaže Aleksej.

Rođen je u Tuli, 200 kilometara od Moskve, i tu je proveo prvih šest godina s mamom, bakom i prabakom. Onda se promenio čitav život njegove majke Elvire Tarasove.

„U prodavnicu gde je bila zaposlena došao je naočit Srbin, Zoran Bilbija, zaposlen tada na obližnjoj građevini, i ubrzo je mama svoju sudbinu vezala za njega i dovela me u njegovo Banatsko Novo Selo. U početku sam pričao ruski, a deca me zadirkivala. Dosta vremena sam provodio s njim po šorovima, slušao ih, posle dva meseca su me upisali u školu i bio sam domaći. Ruski naglasak se izgubio i srpski govorim kao i svi Srbi. Poreklom sam Rus, ali maternji jezik više ne znam“, kaže Aleksej.

U selu je završio osmoljetku, u Pančevu pekarski zanat i na svim diplomama je žig Republike Srbije.

„Do 16. godine bio sam u maminom pasošu, nikad mi niko nije tražio papire, državljanstvo, prijavu boravka. Mislio sam da je takav zakon. Čestito živim u tatinoj kući, igrao sam fudbal, išao u školu", objašnjava Aleksa, koji očuha Zorana zove tata jer ga je podigao i bio mu čitav život pouzdani oslonac.

„Biološki otac Igor se samo u početku javljao telefonom, ali tako biva, daleko od očiju, daleko od srca. Nažalost, nemam kontakte s ruskom porodicom. Prabaka i baka su umrle u Rusiji, a moja dobra majka pre šest godina u pančevačkoj bolnici. Bila je još mlada i lepa. Od nje su mi ostale osam godina mlađa sestra Aleksandra, tata Zoran, plave oči i navika da pijem čaj. Kad se vraćam kući, često pomislim da me mama čeka sa skuvanim ručkom, voljna da zajedno popijemo čaj. Govorila je da je u Rusiji čaj izgovor za dug razgovor. U šali kažem da smo u Tuli rođeni samovar, Kalašnjikov i ja. Nekoliko meseci posle majčine smrti dvojica policajaca su došla da me upišu u vojnu evidenciju, ali je ubrzo obavezno vojnikovanje ukinuto. A ja naivno verovao da su me počeli tretirati kao starosedeoca, čim mi poveravaju odbranu zemlje“, priča Aleksej.

Pre dve godine na fudbalskom terenu je u punom trku osetio kako mu je levo koleno ispalo.

„Zabolelo je mnogo. Nisam mogao da pomeram, savijam nogu, niti imao zdravstvenu knjižicu pa me tata vodio kod „kostolomaca”. Kad sam se domogao knjižice, i magnetne rezonance Banjice, lekar mi je objasnio da su mi pokidani ligamenti i da moram ponovo doći. Bio sam tužan što nisam samo restauriran. Želeo sam da obučem dres, obujem kopačke i 90 minuta moj život bude savršen. Ne mogu reći da boli previše, ali više ne igram. A počeo sam prvih dana kad sam došao, s decom u ulici koja su šutala loptu. Komšije su procenile da sam talentovan i savetovale roditelje da me upišu na fudbal. Kao i svi mladi, sanjao sam da ću biti poznat i igrati za veliki klub. Počeo sam u seoskoj „Slogi”, nastavio u pančevačkom „Dinamu”. To nije baš amaterski. Treninzi tri puta nedeljno i utakmice, nema ugovora, niti para, ali ima radosti igre i sreće kad pobedimo. Sad sam samo navijač „Arsenala”. Volim Aleksisa Sančeza, jednog od najboljih čileanskih igrača svih vremena. I on je Aleksa kao ja i isto je imao veoma skromno detinjstvo. Žao mi je što je prešao kod ljutog rivala, u „Mančester junajted”, ali dobio je ponudu koja se zaista ne može odbiti“, priča Aleksej.

Pokušao je da se zaposli i kao grom iz vedra neba udarila ga je vest da je stranac i ovde legalno ne može da radi.

„Začarani lavirint administracije! Osećam da sam Srbin. Otkako sam ovde došao, nisam ni bio u Rusiji, pre godinu napravio sam boravišnu vizu i rekoše mi da s njom mogu da radim i budem osiguran. Ali lane su kazali da sam stranac i da za zdravstveno osiguranje svakog meseca treba da plaćam 2.400 dinara. Nisam imao snage da se raspravljam sa službenicom“, obeshrabren je Aleksej.

Za papire je zatražio pomoć od ambasade Rusije, prijateljske zemlje Srbiji. Službenica je govorila ruski, a on srpski.

„Ponudila mi je otpust iz ruskog državljanstva, ali ne bih da se odreknem veze s majkom. Vele da zakon predviđa da pet godina plaćam po 19.000 za dozvolu boravka i onda imam uslov za državljanstvo. Pitao sam da li moj očuh može da me usvoji i tako postanem građanin Srbije. „Ne, nije ti on pravi otac, a i punoletan si. Moraš čekati pet godina”. Neki me nagovaraju da se ženim radi papira. Nažalost, nemam devojku, a želim da se ženim iz ljubavi, ne iz interesa. Ali i da skratim muke i posle tri godine od venčanja dobijem državljanstvo, nemam novca za lažnu mladu. Radim sezonske poslove i do 30. godine ću morati fizikalisati u prašini, na crno. Pa kad ću i kako zaraditi penziju?“, pita se Aleksej.

Pisao je raznim političkim strankama, pa i predsedniku Vučiću. Nada se da će neko i njemu pokloniti državljanstvo kao što su pasoš darovali raznim glumcima, snajkama manekenkama, sportistima... I on je fudbaler. Nije svetski poznat, ali je naš. Mnogi ga u Banatskom Novom Selu vole i smatraju svojim.

Jelena Stamenković