Stapar kraj Sombora se diči svojim lipicanerima

Svojevrsni balet koji izvodi čovek u jedinstvu sa plemenitim životinjama, konjima, izaziva divljenje koliko umećem, toliko i činjenicom da se za ovu gotovo artističku tačku koriste najčešće beli konji, lipicaneri, koji su davno proslavili jednu od hrvatskih varošica. Tradicija je kod ove lepote od plesa konja sve, baš kao i kod engleske trave, koju poseješ, zalivaš i kosiš i tako jedno 100-200 godina, ali ne bi naš čovek bio taj, a da, zagledajući se u lepotu ovih plemenitih najčešće belih životinja, ne „doda“ malo onog svog inayijskog.

A kad se o inatu govori, u Vojvodini i Bačkoj posebice, ne mogu se zaobići Staparci, ljudi inokosni i na svoju ruku, onako malo uvek „u šreh“ i od drugih, bližih, a nekmoli od belog sveta. Vazda se u Staparu konj poštovao, jer selo je to paorsko od davnina, tačnije makar od kad su se dunavskog gusarenja ostavili i na plug prionuli, a kako je svet napredovao i modernizovao se, menjali su se i Staparci, pa sad umesto radnih nonijusa, mirnih teglećih konja mađarske rase, u njihovim štalama njište skoro pa isključivo paradni lipicaneri. Ne sedlaju Staparci, manj kad „jure“ Božić, svoje lipicanere, već ih skoro pa isključivo u fijakere prežu, a da bi se i tu od ostalog sveta razlikovali, i kočije im nisu za kerenje, već za skoro pa sportsko takmičenje potrebite.

- Prvi je u selu lipicanere zapatio Dušan Dokmanov, koji je bio i prvi predsednik našeg konjičkog kluba, a sad su u Staparu od nekih šezdesetak konja sigurno dve trećine pedigrirani lipicaneri - svedoči Milan Aperlić, aktuelni prezident konjarske staparske družine. - Nije da nama konji u ataru trebaju, traktori su ih odavno zamenili, ali gre’ota bi bila da sela ima, a konja nema. Di to ima, šta bi nam naši stari, naši pređi rekli da vide i to čudo?

Tako se pita Aperlić i pomalo bogoradi na državu što subvencijama pomaže uzgoj svakojake stoke sitnog i krupnog zuba, čak i peradi svakovrsne, ali za konje ne mari.

- Sve je to u redu i lepo je, ali ne razumem da baš nikakve pomoći seljak nema za uzgoj konja. Pa neke države, kao Mađarska, silne novce prave samo od škola jahanja, a mi ni brigeša za konje... - čudi se Aperlić i upućuje nas na kuću Trnjakova, koji su što šampioni u uzgoju, toliko i šampioni u njihovom „šofiranju“.

Avlija i lepa nova spratna, sva u cveću, kuća Slobodana Trnjakova, već sa uvek širom otvorene kapije svedoči o tome da se kod pravog domaćina dolazi, kod uzornog poljoprivrednika i gostoprimnika, kojem u štalama čak sedam lipicanera i obaška tri ždrebeta njište. Skroman i težački čovek od malo reči, Slobodan se zbog brojnosti belih lepotana „izgovara“ na decu, veli njemu bi bio dosta i jedan, ajde dobro eventualno dva, ali eto kad sinovi i kćer vole...

- Uvek je u našoj kući konja bilo, kraj njih sam odrastao, ali većinom su to bili nonijusi, mirne i trpeljive životinje, ali kako ih je mehanizacija zamenila, pre osam godina sam kupio prvu kobilu lipicanera, i eto... nije da mi treba i da od njih ima neke koristi, ali kako da nemaš konja, a seljak si? - deli Trnjakov Sloba svoju začuđenost sa klupskim prezidentom Aperlićem.

A pored toga što prednjače u broju lipicanera kojima se ponose, Trnjakovi slavu sela pronose i u sportskoj vožnji fijakera, pa već sad u Srbiji nema nikog ravnog Slobodanovom mlađem sinu Draganu, koji „tera“ pođednako dobro i dvopreg i četvoropreg, tako dobro da se ni sa jedne konjarske fešte ne vraća bez prvog mesta. Bio to „Horsvil“, državno prvenstvo, Poljoprivredni sajam ili tek neka od brojnih srpskih fijakerijada, Dragan na dan-dva ostavi skripte novosadskog Poljoprivrednog falulteta, upregne dva ili četiri bela ata i pokupi svoje zlato i pehare. Dotle je to došlo da su Trnjakovi, u  inače prostranoj kući, celu jednu sobu za trofeje i pehare morali da izdvoje, jer mlađem bratu dve godine stariji Ljubomir, student treće godine na Poljoprivrednom, takmičarski za vrat diše, pa se na postoljima samo menjaju. A za nervozu ljubitelja takmičarske vožnje fijakera već nekoliko godina unazad brine se i tek šesnaestogodišnja sestra Aleksandra, koja briljira u juniorskoj konkurenciji, pa ne čudi što je jedan od posetilaca majskog novosadskog poljo-sajma na tamošnjem hipodromu, prilikom „izmene“ braće i sestre na pobedničkim postoljima, iznervirano uzviknuo:

- Pa kol’ko tih Trnjakova ima, sve su uzeli!?

I pored svih sportskih uspeha skromna čeljad staparska ne mari za pohvale, kažu ni ne drže lipicanere zbog nekog nadmetanja, ali eto, tu su, timare ih, hrane, pa što da se malo konji i ne rastrče...

Mada i taj sport nije jeftin. Valjalo je u Mađarskoj kod Henriha Lajtera fijaker kupiti, a sportskog, metalnog sa sve disk kočnicama, bez tri, četiri hiljade evra nema. A gde su amovi, odlazak i boravak na takmičenju, veterinari... Neka i košta, ali Staparci od konjarstva i fijakera ne odustaju, jer kako kaže Trnjakov, „držali su konje naši stari, pa ćemo ih i mi držati. Dok možemo. A posle“...

Pa posle će njihova deca nastaviti. Jer to tako u Staparu biva.

Tekst i foto: Milić Miljenović