Filip Perlić: Čekanje pred stand up nastup strašnije nego izlazak na binu

Međutim, oni kojima nikad nije dosta smeha rado odlaze na večeri stand up komedije, te se takvi nastupi mogu svrstati u svojevrsnu profesiju koja postaje sve unosnija. Ili ne... Kako bilo, novosadski stand up komičar Filip Perlić (31) je u razgovoru za „Tvoj list” pokušao da provuče pokoju foricu, pa čik-probajte da se ne nasmešite! Doduše, nećemo nikome reći ni ako iskulirate Filipove šale...

„Slatko, okej... - smeje se Perlić (sa R-L-I-Ć prezimenom, kako se potrudio da objasni). - Ja sam voleo da čitam i pišem, imao sam sve petice iz srpskog i kasnije sam dobro naučio i engleski jezik, i tako sam uspeo da se povežem sa svim što dolazi sa Zapada. U međuvremenu sam pogedao svoje prve nastupe, počeo sam da pratim aktuelnosti, odnosno reference na koje drugi obraćaju pažnju.”

Kada si imao prve nastupe?

„To je bilo kad sam imao 16-17 godina. Robin Vilijams i njegov „Live on Broadway” sam prvo gledao i gomilu stvari nisam znao o čemu govori, ali mi je bilo zanimljivo jer sam morao da se povežem sa stvarima, da budem u toku, da ih razumem da bi mi bile smešne. Uvek mi je bila prikrivena ambicija da budem pisac i da ću biti zapamćen kroz svoja dela kao Aristotel. Skromno. Iiiiii... Onda se taj standard blago spuštao, bilo mi je: „Daj bože da napišem diplomski i onda mogu da umrem”. Tek sa 22, 23, 24, 25 godina počinje da mi smeta što sam imao previše vremena i poželim da učinim nešto što mi deluje lako i što mislim da mogu da iznesem. Bacio sam buvu i počeo da okupljam ljude. Znaš, osnovna jedinica stand up-a je da moraš da izađeš pred publiku. A meni to nikad nije bio problem. Izađeš pred ljude, medicinski sigurno imam tremu, ali evo, nešto što sam ja pravio u spavaćoj sobi želim vama sada da pokažem.”

Meni to sad malo perverzno zvuči...

„Zapravo, ne - uopšte! Ljudi najviše povezuju sa time da se zezaš kod kuće i napraviš neki proizvod.”

Aha. Dobro... Toliko stvari si rekao i dao mi toliko šlagvorta, da ne znam odakle da krenem...

„Imam ja ideju!”

’Ajde...

„Znači - trema ne postoji! Ljudi me to često pitaju - kako imam hrabrosti za to.”

Nisam ni mislila to da te pitam…

„Nema veze, al’ evo, ovo je baš zanimljivo. Jedna stvar je u tome da često jeste strašno, ali strašnije je čekati nastup nego izaći na binu. Posle 30 sekundi, kad nastup krene dobro, kreće uzbuđenje i adrenalin i postaje sve lako. Ja sam sebe zaticao da radim stvari koje nisam mogao ni da izmaštam. Nije da sam radio nešto spektakularno, nego oseti se kad radiš ono što si vežbao kod kuće i kad improvizuješ na sceni, hvataš poglede publike, kada prozivaš i pecaš ljude, kad se otvaraš i postaješ ranjiv...”

Baš u tom kontekstu - da li se stand up komičar rađa ili vremenom izgrađuje? Da li je veći uspeh ako umeš da imrpovizuješ i da se u trenutku snađeš, ili ako danima sediš u spavaćoj sobi i pripremaš se?

„Ne znam... Važno je mnogo truda ulagati na tri plana. Prvo, moraš biti obrazovan, načitan i upućen. Ne možeš da ideš slep i bez literarnog stila. Drugo, iz toga će se izroditi neki duh koji će poželeti da nešto stvori, predstavi, izgovori. Treća stvar je, kad sve dođe na test, što je poslednjih 50 odsto posla, sve ono što se događa na bini. Mi nismo glumci, nismo nikad pokušavali da upišemo Akademiju, a kamo sreće da smo uspeli. Komičari su nastajali jer su postojali klubovi u kojima su nastupali in vivo, bez anestezije i tako se kalili. Sam manir govora, ophođenja na bini sa publikom se stiče godinama.”

Zvučiš kao life coach... Da li ti saveti mogu generalno da se iskoriste u životu?

„Evo zbog čega deluje kao da sam life coach. Govorim iz svoje perspektive. To što ja imam u glavi, tekst kojisam zapamtio, bio bi manje zanimljiv ako se ne bih povezao sa ljudima kojima ga govorim. Sve što važi za komediju ne važi za stvarni život. Sve radite suprotno! Moraš da budeš disciplinovan, posvećen, socijalno prihvatljiv, a ovamo si kralj na sat vremena i posle toga vidi šta ćeš sa svojim životom.”

I, kakva nam je publika? Koliko je stand up komedija prihvaćena?

„Mislim da su ljudi veoma radosni i da smo po mentalitetu svi rođeni da imamo malo zajedljivosti. A mene ne uzbuđuju moji fazoni bez publike, atmosfere, izazova...”

Kakav humor im najviše prija?

„Ne bih znao. Mislim da su otvoreni prema svemu. Ako im lepo prezentuješ, smejaće se i na nešto na šta niko ne bi očekivao. U principu, svi od komedije očekuju neko iznenađenje. Zato je crni humor toliko primamljiv jer se ljudi smeju a grize ih savest zbog toga. Ne biraš ti šalu kojoj će se smejati, već šala bira tebe. Smeh je refleks.”

A je l’ je i lek?

„Ne, bože sačuvaj. Pre upotrebe se konsultovati sa lekarom ili komičarem.”

Kakav humor tebi najviše leži? Da li ti je bliži američki, britanski ili neki treći?

„Iskreno, ne bih znao razliku. Toliko toga sam video da mi se sve homogenizovalo.”

A primećuješ li razliku između stranih i naših komičara?

„Naravno. Naravno. Naravno. Gotovo je stopostotna razlika. Oni imaju svoje, a mi svoje probleme. A njihove stvari možda kod nas nikad neće ni stići.”

O čemu mi, onda, možemo da pričamo i da nam bude „ha-ha-ha”, a da nas, u stvari, muči?

„Oh, simpatično. Najjeftiniji odgovor koji bih ti dao, i što nikome ne bih posavetovao da se time bavi, jesu politika i politika.”

Politika i politika?

„Da, P&P. To je neka nelagodnost među ljudima i svima nam je zajednička tema. Najbolji savet koji sam ja dobio bio je da ne pišem političke šale. Pre ili kasnije svi to rade i svi padnu na to. Ako imaš veče sa pet komičara, svi će doći i pomenuti znaš već koga i to će biti „LOL”. A to je baš lako...”

Dobro, o čemu ti pričaš?

„Ahaaaa! O novinarima, uglavnom. I o ljudima sa tetovažama...”

Divno! Može li, onda, neka na moj račun?

„Nemam, zapravo, ništa. Imam jedan papir na kojem piše - jedina stvar koju bih mogao da istetoviram jeste da „ne volim tetovaže” jer je to jedina izjava na koju mogu da se obavežem. Ako me za ovo budeš citirala, to je baš... Zezam te jer ti mene zezaš da kažem nešto smešno.”

Nisam to rekla, pitala sam te o čemu smešnom ti pričaš.

„Aha, ali tvoja facijalna ekspresija, govor svega je govorilo nešto drugo...”

Mani ti sad to. Dakle...?

„Mogu reći da je, nakon pet godina koliko sam u ovome, sve još oportunistički. Da preskočim pitanje odakle mi inspiracija... Desi se da radim neku mehaničku radnju i nešto mi padne na pamet u tom trenutku, jer mi je verovatno bilo dosadno.”

Šta ti je u poslednje vreme palo na pamet, a što bi se sad moglo iskoristiti?

„Video sam muvu! Nemam peckalicu, već ih mlatim krpama. I skontao sam da muva ima dva položaja. Prvi je kada su joj sve četiri, odnosno kolikogod nogu ima, dole i to je položaj u kojem je spremnija da poleti. Ali, kao i svi veliki moćni i uticajni ljudi, ona je najranjavija kada postane samozadovoljna, a to je kad počne da trlja ruke. Aha! To sam video pre dva dana i po svim zakonima fizike...”

Čekaj! Trebalo ti je više od 30 godina da shvatiš da muva trlja ruke?!

„Trebalo mi je da znam zbog čega obraćam pažlju na to. I po zakonima fizike, ako su joj svih šest nogu na zemlji, brže će poleteti nego ako su joj samo četiri.”

Znači, došli smo do zaključka da muva ipak ima šest nogu...

„Da, malo smo darvinizovali, klik-klik, bacili smo kockicu... I, dok je muva opčinjena planiranjem kome će da zuji na uvo, trlja ruke - i tvoja je. To je neverovatno glupo! Ali, vidiš od kakvih stvari se počinje. Ispričao sam ti najbanalniju stvar koja se zaista desila. Ali čar je u tome da izdvojiš iz svakodnevnice sitnice, a znamo da su muvine noge ovolicne, a to je, onda, baš izdvajanje! To je najsitnija stvar na koju sam ikad pomislio.”

Postoji li neka fora koja ti je posebno draga i kojoj se uvek vraćaš?

„Ima i to je stari vic, iz naroda, potekao iz pre-pre-prethodne vlasti, kada: dva penzionera sede na klupi i jedan pita drugog da li je poneo hleb za golubove, a ovaj mu odgovara: “Ne, ja ih jedem bez hleba”! Ja se naježim kad čujem taj fazon. On ima apsolutno sve - uvodite s logičnim tokom, a da te izvede kao malo dete jer je kraj baš neočekivan. Ima opisanu čitavu političku situaciju tih godina. A oni, da se razumemo, od početka nemaju hleb! Nemoj da me gledaš tako kao da sam ispričao nešto tragično...”

Koliko često nastupaš?

„Veoma retko, čoveče. Imao sam depresivnu epizodu s početka godine i napravio sam pauzu od godinu dana.”

Hoćeš da kažeš da nećeš nastupati još šest meseci?

„Ne. Da... Ne! Nadam se da ću krenuti od oktobra, jer sam se i ohladio, odmorio, restartovao i sve.”

L. Radlovački