Ksenija Marinković, glumica HNK: Glumac mora biti sam svoj dramaturg

Publika je uvek tako nagrađuje, ne samo za brojne pozorišne uloge koje je ostvarila u dugogodišnjem angažmanu u Zagrebačkom kazalištu mladih, iz kojeg je pre četiri godine prešla u HNK, već i za mnoge filmske uloge. Pomenimo samo jednu od njenih poslednjih uloga, koju je ostvarila u filmu “Ustav Republike Hrvatske” Rajka Grlića.

I kritičari bi se, da mogu na isti način kao publika, verovatno slično izrazili o njenim ulogama, sudeći po onome što pišu.

Tako je bilo ovih dana i u Novom Sadu, na Sterijinom pozorju, nakon izvođenja predstave HNK “Ljudi od voska” Mate Matišića, u režiji Januša Kice, u kojoj je Ksenija Marinković glumila Jevresu, Piroćanku, nekadašnju “grupi” devojku koja je provela noć sa poznatim frontmenom benda, ostala trudna, i tek posle mnogo vremena ga suočila s tim, pokušavajući da problematičnog sina spase zatvora i smrti.

Da, i ovdašnjoj publici je bila vrlo smešna ova nekadašnja Piroćanka, ali njen dijalekt je daleko bio od samo jednog “keca iz rukava” Ksenije Marinković, na koji se oslonila glumeći Jevresu.

Čini se da vi, uvek vrlo vešto, kao da vozite slalom između stereotipa, izbegavate da prikažete tipizirane osobine likova, ali smo pritom mi svesni da su one negde tu.

Da, to zapravo jeste poigravanje. Kada pročitam neki tekst, i vidim o čemu se radi, onda znam otprilike ono što je bitno, a bitno je znati šta je pisac hteo da kaže, i na koji način će se to u saradnji s režiserom napraviti. Negde tu glumac mora da bude sam svoj dramaturg, u tome kad odlučuje kako će raditi neku ulogu. Jer, mora da donese njegovu suštinu, problem, njegovu želju, i da učini očitim njegove motive i i ciljeve. To je najvažnije. E, sad, ostalo je možda poluracionalno, ne znam tačno, ali znam da sam, čim sam pročitala ovaj tekst, shvatila da će jezik kojim govorim biti presudan za to.

Otkud to da je vam je i Nebojša Glogovac pomagao u tome?

Snimali smo film “Ustav Republike Hrvatske”, radili smo zajedno i pre, i, ne znam da li je možda bila premijera tog filma baš u Novom Sadu, sreli smo se i onda se dogovorili, taman smo počeli da radimo ovo, da nađemo način kako će ovaj lik govoriti, kako bi to moglo da prođe.

Tačno se osetio naglasak na nekim rečima, što je bilo sasvim dovoljno da se prepozna da je govor odatle, i da se ne mora dalje karikirati, kao da je i tu bilo neke vrste kočenja?

Bilo je, zato što smo hteli da napravimo prvo da u Hrvatskoj ljudi razumeju sve to, i da bude kako bi otprilike govorila žena, kad već u tekstu piše da je iz Pirota, da je rodom odatle, a da živi 30 godina u Beogradu. No, kakav bi to jezik bio koji bi ona govorila na putu između? Recimo, ti svi jezici dole, u južnoj Srbiji, imaju drugačiji temperament, i zapravo je stvar bila u tome da se donese taj temperament, po tome smo slagali naglaske.

Kako uloge dolaze do vas? Koje vam uloge nude reditelji? Da li ih uopšte birate?

U principu, ono što sam davno odlučila, kada vidim da li mi se nešto sviđa kao projekat uopšte, da li ću raditi ili neću, onda koju god ulogu da imam, moram da je učinim svojom. 

Zanimljivo je da, koju god ženu da glumite, s lakoćom izazivate empatiju, da li svesno, s odlukom da se ide u tom pravcu?

Hvala. Pa, jeste svesno, da nađem čvrsto opravdanje za njih. Doduše, ja igram i neke likove koji nemaju baš takvog opravdanja, ali onda napravim ulogu bar u tom smeru da nema ama baš nikakvog opravdanja. To je najvažnije, da ta osnovna emocija koja od tog lica treba doći za taj komad, film ili za bilo šta, dođe do publike i izvrši svoju funkciju unutar toga. 

Recimo, za ulogu u filmu “Ustav Republike Hrvatske”, u kojem glumite jedan tip žene, koja je sasvim obična, kako ste nalazili načine da učinite zanimljivim taj lik?

Ono što sam ja shvatila je da je ona mora da ima, kao neke posrednike između dva nepomirljiva sveta. Mora da ima čisto srce i da bude strahovito empatična. To je bilo osnovno, shvatila sam da ona mora da razume sve i da može da razume svakoga i da u svakome traži samo najbolje. To je bio početak rada na ulozi. 

Bio je to poslednji put da ste radili s Glogovcem. Jeste li ranije sarađivali s njim?

Jesam, radili smo “Pijanu noć 1918” na Brionima, tada sam ga i upoznala i tada smo počeli da se družimo. On je bio fenomenalan, pozorišno potpuno unutra, sve razume, sve zna, sve može, i bila nam je predivna saradnja. Baš smo postali prijatelji. 

Jedna ste od retkih glumica kod koje je došlo do jedinstvenog stava publike i kritike o vašoj glumi, što se ipak retko dešava. Da li vam to nešto znači? Šta mislite o kritici?

Volim da pročitam kritike, jer mene zanima kako deluje to što sam napravila i da li sam ja, ono što sam mislila, uspela da izrazim na sceni, tako da mene kritike zapravo zanimaju, i od publike i od kritičara. Jer, uvek nekako mislim da shvatam kontekst u kojem se događa predstava, a da dobro shvatam i na koji način treba privući publiku, da se zainteresuje za problem. Pa onda, nekako, uvek tu proveravam da li je to uspelo.

Da li ima razlike kada radite s rediteljima koje poznajete, ili, na primer, sa Eimuntasom Nekrošijusom s kojim ste radili u HNK?

Ima razlike. Zapravo, sa kojim god rediteljem da radiš, moraš da nađeš način kako da komuniciraš i moraš da možeš da prepoznaš šta on hoće. S nekim rediteljima to ide lakše, s nekima teže, kao u životu, a uvek je osnovna stvar da se nađe način na koji će se komunicirati, da bi se obavio taj posao.

Svojevremeno ste izjavili da biste voleli da glumite u filmovima Larsa fon Trira. Da li se tu nešto promenilo u međuvremenu, pa su se i neki drugi reditelji umešali u to?

U međuvremenu sam toliko radila, da sam zaboravila s kim bih htela da radim. Ali, svaki novi posao je izazov, i to je uvek dobro, i uvek je zanimljivo. 

N. Pejčić