LEPA BRENA ZA DNEVNIK: Slobodna da bude bezobrazna

Ona je bila i ostala jedan od simbola Jugoslavije. Za njene pesme granice ne postoje, a stihovi ove muzičke dive govore jezikom ljubavi. Amerikanci imaju Madonu, a mi Lepu Brenu. Ikonu popularne kulture, koju od početka 80-ih pa sve do danas poštuju i kojoj se dive gotovo svi. Vole je i oni koji su svedoci milionskih tiraža ploča koje je prodavala, svakodnevnih koncerata koje je održala širom Balkana i dijaspore, spuštanja helikopterom na stadion u Sofiji, filmova i visokobudžetnih spotova koje je snimala, ali i mlađe generacije koje stasavaju uz njene hitove - stare i nove. Njen lik bio je inspiracija za kreiranje istoimene lutke, a pojedine zgrade, kiosci i ulice u različitim delovima nekadašnje države zovu se njenim imenom. Brenina popularnost i slava ne može, pa i ne treba da se meri s tuđom, ali je pak činjenica da je ono što je ona za 35 godina karijere ostvarila, teško merljivo sa ostalim pevačima i pevačicama.

Sumirajući sećanja na život u bivšoj republici, Lepa Brena je u intervjuu za Dnevnikov „TV magazin” rekla da je u toj državi postigla svu svoju popularnost, te da je upravo toj publici i toj Jugoslaviji zahvalna za uspeh koji je napravila.

- Svi ovi pevači koji danas rade i trude se, ovi koji su nastali posle 1992. godine, proizvod su verskih ili nacionalnih pripadnosti država u kojima su izrasli i onda su putem svojih veza opstali i funkcionišu i dan-danas. Prosto, zna se kako je ko počeo. Zna se ko je koga gurao. U naše vreme nije bilo nikakvih gurača i podržača, postojalo je četiri, pet jugoslovenskih zvezda i mogli smo da se probijemo kvalitetnom pesmom. U to vreme su uspevali da budu poznati i uspešni samo oni koji su pravili rezultate. Znači – košarka, fudbal, boks, tenis, pevanje. „Splitski festival“, „Beogradsko proleće“, „Sarajevska Ilidža“… to su bili festivali koji su proizvodili dobre pevače i zvezde. Danas je to jedna mešana salata sa dosta truleži. Velika je bitka. A publika ceni jedino kvalitet. I jedino to može da opstane - kazala je pevačica.

S kojim emocijama pevate stih „Ja sam Jugoslovenka” i dočekujete nekada veliki praznik, 25. maj?

– Sigurno da volim tu pesmu, zato što i publika uživa u njoj. Pevam o zemlji koje više nema, a za mene je to bila jedna fantastična zemlja. Za mene je 25. maj praznik koji je posle Titove smrti, normalno, izgubio bilo kakav značaj. Mi smo nekoliko godina posle njegove smrti pevali na Partizanovom stadionu. Bilo je nas nekoliko velikih zvezda na tom velikom sletu. Svi mi koji smo voleli to vreme možemo samo da se sećamo svih tih lepih uspomena. Slažem se da novo vreme nosi novo breme i da treba gledati život i funkcionisanje u današnjim uslovima. Ja sam neko ko je mnogo voleo to vreme.

Koliko je bilo potrebno hrabrosti da kao početnica, u vreme kada su vladala drugačija pravila u šou biznisu, pevate škakljive tekstove i izgledate drugačije od svojih koleginica?

– Bila sam slobodna da budem i malo bezobrazna u to vreme i da pevam pesme kao što su „Mače moje” i „Sitnije, Cile, sitnije“, mada ni Kornelije Bata Kovač, koji je bio renomirani umetnik u to vreme, kao i danas, nije video ništa loše u tim tekstovima. Pitanje je da li te tekstove pevate na vulgaran način ili tako izgledate, ili jednostavno umete tome da date jednu dozu šaljivosti i nečega što je malo golicljivo, ali ne i vulgarno. Možda bi bilo čak mnogo vulgarnije da su te tekstove pevale neke druge pevačice iz tog doba kojih se sećam, koje su imale neku podršku. Mene zaista niko nije gurao, imala sam svoj bend i znala sam da mogu da budem i slatka i malo bezobrazna i to je priča na koju sam uvek išla. Naš menadžer je bio Raka Đokić, vrlo je sve bilo transparentno i otvoreno. Mogla sam sebi da dozvolim da pevam te škakljive tekstove. Međutim, šta se danas sve peva, moje pesme iz tog doba su čista poezija. Kada sam započinjala karijeru nije mi se dopadalo da nosim dugačke haljine i da se predstavljam lažno moralna, a nisam ni imala para da kupujem skupe stvari. Lično mislim da izbor garderobe i treba da bude kreativan i originalan, a ne da idete u prodavnicu i kupujete stvari. Čak i dan-danas za mene se spremaju specijalni kostimi, a sa tom praksom sam počela pre 35 godina i pokazalo se kao zaista dobar pravac i put. Jedino je originalnost ono što je prepoznatljivo.

Mnoge mlade pevačice se danas ugledaju na vas, sećate li se ko je vama bio uzor 80-ih godina i da li vas neko danas inspiriše?

– Zaista sam želela da budem uspešna i moram da priznam da nisam želela da budem budem kao taj ili ovaj, ali sam pomno pratila šta su radile Elizabet Tejlor, Rakel Velč, Dona Samer, Šer, Selin Dion, Vitni Hjuston, Tina Tarner. To su tada bile najveće zvezde. Sve su to žene koje su bile vrlo profesionalne. Kada sam videla da one to mogu da budu u svojim uslovima, razmišljala sam zašto ne bih i ja mogla. I, kao što vidite, dalo je rezultate.

Svedoci smo da se danas „zvezde” rađaju i nestaju preko noći, a vaša karijera, pak, traje više od 35 godina. Jeste li nekada posustali i razmišljali da odustanete od pevanja?

– Svako voli kada nešto radi da to traje dugo, ali ni ja nisam razmišljala da to može da traje 35 i kusur godina. Davno sam želela da prekinem sve to. Kada je bilo tri decenije moje karijere htela sam da stanem, jer mi je bilo veoma naporno i iscrpljujuće. Međutim, danas sam veoma srećna jer nisam poklekla i što nisam odustala jer svaki pad, pa čak i kada niste uspeli da ostvarite ono što niste ostvarili, je podsticaj da idete dalje i nadmašite sebe od prethodnog puta.

Postoje li pesme koje niste želeli da snimite, a one su postale hitovi?

– Jedina pesma koju na neki način nisam želela da snimim je bila „Udri, Mujo“,  jer mi je bila čudna. Udri, Mujo, u tarabe, pa u tepsiju, u šargije... Međutim, ubedili su me i Raka i reditelj filma „Hajde da se volimo“, da će ta pesma imati svrhu u filmu zato što je šaljiva i zato što nosi jednu vedru notu i slatku, lepu poruku. Danas mi je drago što sam ih poslušala i što sam je snimila. Ta pesma nije pevačkog karaktera, već ona koja je simbol tog vremena, jedne dobre atmosfere i energije. Prosto pesma uz koju možemo da se proveselimo i nasmejemo kada se setimo divnih starih vremena.

Nedavno ste objavili album koji je doneo novi zvuk kada su vaše pesme u pitanju. Da li ste pod pritiskom kada birate pesme s obzirom na to da se od vas uvek očekuje najbolje?

– Naravno da želim da za svaki svoj album iznenadim i samu sebe, jer kada objavite 20 albuma i kada ste 35 godina u ovom poslu onda želite da istražujete nešto novo i upravo je to novo nešto što daje čar čitavom mom opusu. Publika bira pesme, dolaze neke nove generacije, a one koje su slušale muziku iz vremena osamdesetih i devedesetih sada imaju neke svoje prohteve. Mlada publika želi nove elemente u muzici jer slušaju potpuno drugu muziku, njih interesuje muzika koja se sluša po velikim svetskim festivalima, koja se sluša po čitavom svetu. Di-džejevi su doneli novi zvuk i to je za mene muzika koja nema emociju, ali ne možemo mi da sudimo. Mi smo ljudi koji se uklapamo u priču. Moram priznati da mi je veoma važno i mišljenje moje dece jer oni su ta generacija dece koja razume muziku koja se sluša po klubovima, po tehno i rejv partijima. Normalno je da ne želim da se uklopim u apsolutno elektronsku muziku, ali sam želela novim albumom da se dotaknem malo i te priče. Tako da mi je zaista drago što se to dopada publici koja je mlada i nova, a isto tako i onima koji su sladokusci iz eks-Ju, jer imaju tu notu romantičnosti, ljubavi, sete i uspomene koja se nekada volela, koja je bila nežna, emotivna i setna.

Pesmom „Zar je važno da l’ se peva ili pjeva”, uspeli ste, čini se, bar kada je muzika u pitanju, ponovo da ujedinite narode na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Kako su ljudi primili emociju i poruku te pesme?

– Pitanje aposlutne razjedinjenosti i negativnog animoziteta između šarolikosti postoji u nacijama kod nas što se tiče i verske i nacionalne raznolikosti. Ta neka diskriminacija koja je toliko pašé u čitavom svetu. Stičem utisak da se njome bave samo ljudi koji su zaista za to plaćeni. Oni su najglasniji u toj čitavoj priči. Sreća je velika što neke nove, mlade generacije niti žele da akcentuju tu vrstu primitivizma, niti da prihvataju raznolikost koja se gaji od ’92. na ovamo. Pesma „Zar je važno da l’ se peva ili pjeva” je bio moj lični odgovor na sve te priče koje traju od raspada Jugoslavije do današnjeg dana. Ono što je u celom svetu postalo pašé kod nas je nažalost još uvek aktuelno i mislim da se svima od svega toga okreće stomak i ljudi beže od toga. Mi i dalje pevamo po čitavom prostoru bivše Jugoslavije, pevamo u Australiji, Americi, Kanadi, zaista po čitavom svetu i ne želim da se osvrćem na najglasnije mrzitelje koji se bave mržnjom kao zanatom.

Nedavno ste dobili i prvo virtuelno priznanje od Jutjuba za 100.000 pratilaca na toj platformi. Da li čuvate sve nagrade koje ste osvojili i znate li njihov broj?

– Nisam dobila virtuelno, nego realno priznanje od Jutjuba i veoma mi je drago jer mi u našoj zemlji ne primamo nikakve nagrade. Činjenica je da smo dobijali skoro svaku za doprinos za delovanje i naš umetnički rad, ali znači mi svako priznanje koje dobijem i vredno ga čuvam. To su priznanja koja sam stekla svojim radom i sigurno da mi znači i ono najmanje i ono najveće, a ovo od Jutjuba pogotovo.

Vaši počeci su u bliskoj vezi s Novim Sadom, kakve vas emocije vežu za ovaj grad i kakav je osećaj kada u njega svratite?

– Novi Sad je grad koji mi je pružio ruku kada sam počela da se bavim ovim poslom i nikada neću zaboraviti sve te prelepe početke u hotelu „Park” u Novom Sadu, zatim u hotelu „Metropol”, u samom centru grada, pevali smo i u jednom vojnom objektu. Volim Novi Sad jer odiše jednom mirnoćom, bez užurbane frustracije koju poseduje Beograd, u jednom pozitivnom simislu, jer je to najkreativniji grad na prostoru bivše Jugoslavije.

Vladimir Bijelić

– Lepa Brena je moje „drugo ja”. Uspešna kompanija, brend, firma, kako hoćete, koja može s ponosom da kaže da traje punih 35 godina, da je prošla sve uspone i padove i da i dan-danas funkcioniše veoma pozitvno. Ono što je najvažije u čitavoj ovoj priči jeste da uživam u radu sa svojom publikom, sa kojom delim svoju kreativnost. Sada znam da ću pevati dokle god to moje drugo ja funkcioniše kako treba i da ću nastupati dokle god publika voli moje drugo ja – rekla je Lepa Brena.