Jovana i Dragan u „Dobro jutro, Vojvodino”: Osmeh sve popravlja

Zatičemo ih u studiju RTV i dok se gase reflektori emisije „Dobro jutro, Vojvodino”, a život na ulicama Novog sada tek počinje da vrvi, pričamo o njihovom poslu i odnosu prema gradu i ljudima čiji puls prate.    

Koji su najveći izazovi rada na jutarnjem programu?

Jovana: Mnogi od nas imaju svoje jutarnje rituale, poput prve jutarnje kafe ili listanja novina, ali ako si voditelj jutarnjeg programa, obično ustaješ pre svih i ništa od toga ne stigneš da uradiš. Možda je i najveći izazov zadržati pažnju gledalaca, i „naterati“ ih da ti veruju, da se smeju sa tobom, da poslušaju savet i zastanu pred pružnim prelazom jer rampa baš i ne radi najbolje, ali i da ponesu kišobran jer nas očekuju oblaci.

Dragan: Rad u jutarnjem programu podrazumeva da konstantno, dva i po sata, koncentracija mora da bude na visokom nivou, nemamo pravo na grešku, a ako se ipak desi osmeh ublažava sve. Potrebno je dobro upoznavanje sa svakom temom o kojoj govorimo, a govorimo o svemu, od Aj-Tija do umetnosti. Istovremeno je potrebno da budemo opušteni i vedri, jer je to naša priroda i takvu energiju zaslužuju svi koji odluče da deo svog jutra provedu uz nas. Pored toga, retko koji jutarnji program se završi baš onako kako je isplanirano, a razni faktori utiču na to (nove informacije koje pristižu, dužina trajanja nekih razgovora ili uključenja...). Brz je tempo iznenadnih promena, pa je potrebno dobro odreagovati u momentima koje nismo ni sami očekivali.

Kaže se da su voditelji jutarnjeg programa najobavešteniji novinari. Imate li ikada prostora da ne budete u toku s informacijama?

Jovana: Često mi se ljudi obraćaju sa rečenicom- „ti si novinar, ti sigurno to znaš“. I zapravo to donekle i jeste tako. Novinari jesu univerzalne neznalice ili sveznalice, kako nas mnogi nazivaju, o svemu znaju po nešto, a ako se i desi da neka informacija promakne, uvek se tu nađu dobre i pouzdane kolege sa najsvežijim detaljima. U ekipi jutarnjeg programa je veliki tim ljudi, tim profesionalaca koji odlično rade svoj posao pa samim tim i mi kao voditelji smo uvek u korak sa najnovijim dešavanjima. Kada jednom uđeš u taj začarani krug novinarstva, informacije ti same pristižu, i kad ih ne očekuješ i ne tražiš.

Dragan: Kada radimo, upućeni smo u sve, od sportskih rezultata do svega što se dešava tog dana i narednih nekoliko dana. Naš jutarnji program pruža informacije o svim sadržajima na prostoru Vojvodine, a i šire, pa je nemoguće da ne budemo u toku čak i sa događajima u Bačkoj Palanci, Sremskoj Mitrovici, Pančevu ili bilo kom drugom gradu, iako živimo u Novom Sadu. Dešava se da nam nekad neki detalj promakne, ali to je uglavnom zbog komunikacije sa režijom ili gostima koji dolaze u studio, a nekad tome pripomogne i kratko fotografisanje dok nismo u kadru (osmeh).

Budući da ste na neki način hroničari grada, šta je po vama najveća prednost, a šta najveći problem života u Novom Sadu?

Jovana: Ono što Novi Sad čini posebnim, jesu svakako ljudi. Bogatstvo različitosti, pruža osećaj svetske metropole u kojoj nikada nije dosadno. Puno mladih ljudi na ulicama, koji zrače pozitivnom energijom i puno kulturnih dešavanja definitivno visoko pozicionira Novi Sad. Mislim da svako ko jednom dođe u njega, doživi taj osećaj doma i topline. Kada je reč o problemima Novosađana, to su uglavnom neka komunalna pitanja.A ja bih ipak izdvojila problem zagađenosti Dunava, odnosno nedostatak prečistača za otpadne vode. Ovo naše „plavo more“ vapi za tim. Ne bih izostavila ni bahate pojedince koji od ovog našeg mirnog vojvođanskog mora, mogu da naprave pravi cunami.

Dragan: Jedna od prednosti je što nemam auto, pa mogu svuda da idem peške i ne mrzi me jer je ravno. Sjajno mi je što mogu da snimam prilog sa Mađarom ili Srbinom, a montiram sa Slovakom ili Hrvatom, da se u tom procesu ponašamo kao braća i da nemamo nikakav problem jedan sa drugim. Da se savetujemo kao prijatelji i radujemo novom radnom danu. I što idem kod drugara na Badnje veče 24. decembra, a 6. januara smo takođe zajedno. To u nekim drugim sredinama ne može da se oseti. Do neslućenih visina volim Dunav, pored kog sam odrastao, i nema te vode koja može da pruži veći mir od nje. A problemi kao problemi, često kukamo jedni drugima o svemu što nas tišti, o kamenu u cipeli koji nismo sami postavili. Ne bih previše o tome, ali ne valja sistem, nepoštovanje istorije, zgrtanje para skorojevića nad srušenim starim zdanjima i tri tačke...

Zaustavljaju li vas sugrađani na ulici s komunalnim pitanjima?

Jovana: Bogatsvo novinarskog posla jeste upravo i u tome što vam ljudi veruju i gledaju vas kao nekog ko će da im pomogne u rešavanju problema koji ih muče. Dešavalo mi se da mi priđe čovek na ulici sa hrpom papira tražeći odgovor zašto mu je gospođa, na šalteru zalupila vrata ispred nosa i otišla na pauzu, kada on već tri sata čeka u redu. Rupa na putu ili divlja deponija su nešto što građane često zna da namuči, a bilo je i toga da se jedna gospođa požalila na svog prvog komšiju koji mnogo glasno hrče (osmeh).

Dragan: Ne sa komunalnim temama. Ponekad se desi da prokomentarišu da su nas gledali, spomenu neku priču ili gostovanje, ali ako neko od prijatelja pokrene temu u kojoj sam tih dana, lako mi je da se nadovežem i argumentovano „prebacim na svoju vodenicu“, što svakako znači i meni i njima.

Šta najviše cenite jedno kod drugog?

Jovana: Kod Dragana poštujem to što je pozitivan i iz svake situacije će izvući nešto dobro. To je jako bitno u našem poslu, jer ljudi vole nasmejane voditelje, nikako namrgođene. Moram vam priznati, nekada znam da budem namćor ali kad Dragan ispriča nešto šaljivo, i kaže sve će biti u redu, tu nema mesta za brigu. Sa svakim novim jutrom, prelazimo korak više. Poklopile su nam se energije i ljubav prema ovom poslu tako da je i saradnja odlična.

Dragan: Sa Jovanom je lako sarađivati. To je moj prvi komentar o radu sa njom. Između nas nema sujete, lako se dogovaramo oko svega, lako mi je da kažem ako se sa nečim ne slažem i da znam da joj to neće zasmetati, a trudio sam se i da ona ima takav stav u komunikaciji sa mnom. To je vrlo bitno jer ako radimo zajedno živi program dva i po sata, tu nema prostora za lošu energiju. Dobro smo se uklopili, uvažavamo se, pa nam je zato i lako da na kraju svakog urađenog jutarnjeg programa budemo zadovoljni obavljenim poslom.

Koga biste voleli da dovedete u goste ili kakvu priču da uradite u Jutarnjem programu?

Jovana: Borba protiv nasilja je tema koja je uvek bitna i aktuelna i nešto o čemu bi trebalo mnogo više da se priča. Smatram da su žene, na žalost, najviše ugrožene i još uvek nemaju adekvatnu zaštitu, a mnoge od njih nisu ni svesne svojih prava. To je takođe veliki problem jer podizanje kolektivne svesti građana je ključno u prevenciji, kao i rad državnih institucija. Ministar policije bi bio pravi gost na tu temu, i neko koga bih volela da ugostim u našem jutarnjem programu.

Dragan: Pošto sam pored ovog posla muzičar, uvek se oduševljavam kad u studio dolazi neki muzičar. Te teme su mi bliske, o tome volim i privatno da razgovaram, pa uživam kad se i u toku jutarnjeg tako nešto desi. Voleo bih da kod nas svoj koncert najave Mile Kekin iz „Hladnog piva” ili Bajaga, a pošto Jovana ne voli toliko rokenrol, mogli bismo da ugostimo Sašu Matića ili Halida Bešlića. Mada, nisam je pitao kog pevača najviše voli (osmeh).

Snežana Milanović

foto: Branko Lučić