Devetorica braće Vajagić dobrovoljno iz Amerike na Solunski front

A ko novac i bolji život oseti, u siromaštvo i neizvesnost se ne vraća. Logično, prirodno, ljudski… Interes je uvek bio i ostao glavni putokaz koji čoveka pomera i u nekom pracu vodi. Takvih slučajeva beše mnogo te bi se svi mogli podvesti pod onu kompjutersku krilaticu „kopi–pejst”, da nije  devetorice braće Vajagića. Oni su ispisali jednu od najsvetlijih strana novije srpske istorije i teško da i pod kapom nebeskom postoji sličan primer.

Vajagići su poreklom iz Stare Srbije (današnje Makedonije), a sklanjajući se od stalnih turskih zuluma, u 18. veku su se naselili podno Dinare. Kada je Austrougarska 1908. anktirala Bosnu i Hercegovinu, tamošnji stanovnici su postali podanici Habzburške monarhije, a braća Vajagići i otac im Risto, graničari koji je trebalo da štite krunu od Osmanlija. Iako su im ti „dueli” već postali deo genetskog koda, Vajagići su uvideli da je zemlja koju nastanjuju po ko zna koji put samo promenila gospodara, a oni opet nisu svoji na svome. Nikako im se nije dopalo da ponovo ratuju i služe interesima bečkog Dvora, te su svi odreda emigrirali u Ameriku. Nastanili su se u mestu Geri, u državi Indijani, kraj jezera Mičigen. Blizu Čikaga, koji je u to vreme postajao, nakon Beograda, najbrojnija „srpska varoš”. Postali su radnici, rudari, zanatlije, zemljoradnici, ugostitelji…

A onda, 1914. izbio je Veliki rat. Vajagići su prvo materijalno pomagali srpsku vojsku jer drugačije nisu mogli, s obzirom na to da SAD, koje tada nisu bile u ratu, nisu dozvoljavale svojim državljanima ratovanje na bilo čijoj strani. Ipak, kada je predsednik Vudro Vilson objavio rat Centralnim silama, svi do jednog Vajagića su se dobrovoljno prijavili u srpsku vojsku! Njih devetorica, otac Risto i prijatelj im iz Milvokija – Srbin Aleksa Višnjevac, pred sveštenikom Petrom Stojačićem, duhovnikom njihove parohije, položili su zakletvu, te krenuli 22. decembra 1917. preko Atlantika i ubrzo se našli na Solunskom frontu. Raspoređeni su u nekoliko četa Dunavske divizije da se ne bi desilo da ođednom više njih strada. Borili su se lavovski. Otac Risto je odlikovan Karađorđevom zvezdom sa zlatnim mačevima, bez ordenja nisu ostali ni drugi Vajagići, međutim, velika sreća beše što su svi preživeli rat! Jedan od braće, Mihajlo, istina, teže je ranjen.

Najuzvišenije delove srpske istorije, dakle, ispisali su Vajagići: Luka (1877–1970), Risto (1878–1936), Mihajlo (1882–1960), Marko (1885–1961), Simo (1889–1923), Simo Vajkana (1889–1932), Jovo (1893–1923), Đuro (1896–1941) i Stevan (1895–1980).

Osim u plodnoj Panoniji, deo Vajagića se nakon stvaranja Kraljevine SHS nastanio u selima na potesu Suva međa u Bosni. Neke porodice su bile prinuđene na to da se ispred ustaškog progona ponovo sele 1941, a danas ljudi u tom kraju žive vrlo teško.

– Ustanovili smo Dan Vajagića, to je prva nedelja u julu. Tad ćemo održati parastos našim precima, a kao Udruženje, koliko možemo, pomoći tamošnjem stanovništvu. Njihova sela nemaju puteve, vodu, žitelji zasposlenje i preživljavaju baveći se poljoprivredom. Od mnogih su zaboravljeni, ali ne i od nas – kaže dr Vajagić.

Nakon završetka Velikog rata, Vajagićima je razrušena i izmučena Srbija, u strašno poratno vreme, ipak bila milija od dobro „skockane” i berićetne Amerike. Svi do jednog su odlučili da se više ne vraćaju u SAD. Kao dobrovoljcima, dodeljena im je zemlja, te su se nastanili u Temerinu, Đurđevu, Laćarku, nekim slavonskim selima, a manji deo se vratio u stari zavičaj u Bosni.

Njihovi potomci ponosni su na jedinstveno delo svojih predaka. Jedan od njih, ugledni novosadski stomatolog Nikola Vajagić, predsednik je Udruženja „Braća Vajagići”, koje ima ambiciozne planove.

– Danas, kada mnogi, pogotovo u bivšim jugoslovenskim republikama, iz prošlosti izvlače ono najgore, mi želimo da iz istorije izvučemo ono najbolje – naglašava Vajagić. – Ono što su uradila braća Vajagići najbolje opisuje jedna reč – ljubav. Prema svojoj otadžbini i svome narodu, patriotizam u svom najlepšem obliku. Mi baštinimo delo naših predaka i današnjim naraštajima želimo da prenesemo poruku ljubavi, sloge, bratstva. To smo im, jednostavno, dužni jer su jedinstven primer u srpskoj istoriji, pošto su devet Jugovića mitsko predanje.

Udruženje je do sada održalo dva sabora, na leto će biti treći, na koji su pozvani mnogi, pa čak i predsednici Srbije Aleksandar Vučić i Republike Srpske Milorad Dodik. U Veterniku već postoji Ulica devetorice braće Vajagića, a inicijativa Udruženja je i da Novi Sad i Beograd dobiju ulicu s tim imenom, kao i da se njihov patriotski čin nađe u uybenicima. Istorija Vajagićima, solunskim dobrovoljcima, najmanje toliko duguje.

Dušan Knežić