Pčelarski „magnat“ iz Stanišića

Što za osnovnu ishranu, što za veselje i radost, odnosno pravljenje medovine, tek, pčelinji med je igrao ogromnu ulogu u njihovim životima pa su zujeće fabrike zdravlja zapatili i u novoj domaji. Vekovi su prolazili, a njihovi potomci i dan-danji o pčelama se staraju, a poznavaoci pčelarstva tvrde da su leteći medonosci blagorodni pa je briga i pažnja u potpunosti uzvraćena.

Jedan od onih koji su i doslovno pronašli pravi smisao života u pčelarstvu je i Savo Tadić, korpulentni Stanišićanac (kao da ih ima drugačijih), iz čijih oko 500 košnica svake godine poteče prava reka meda. Zatičemo ga dok mu sin Danijel, dugokosi prijatan mladić, pravi društvo u radu na samo jednom od lokaliteta na kojima drži svoje košnice, staroj karauli na srpsko-mađarskoj granici kod njegovog Stanišića, sela u somborskom ataru. Kaže, dok nas nudi obavezujućom jaknom s našivenim šeširom i mrežicom-vizirom, tu ovih dana drži „tek“ 150 košnica, ostale su na obalama reka i kanala, na nešto drugačijoj ispaši.

– Nemojte se junačiti, bolje obucite ovo i evo, stavite ovaj melem na ruke, odbija pčele koje su ovde malo besne – nema preterano razumevanje za naša uveravanja da nam pčele ne smetaju, mada potvrđuje kao tačnu priču da svaki ubod pčele predstavlja svojevrsni lek protiv reumatizma. – Ove košnice sam pre neki dan iz voćnjaka doneo pa su ovde na ispaši na uljanoj repici, što i nije neka prilika za njih, pa su daleko više uznemirene, ali smiriće se kad počnu bagrem da oprašuju.

Savo ne krije da je i sam pobornik svih zaštitnih sredstava i opreme za rad u pčelinjaku, jer ne bavi se on tek po kojom košnico, pa je i mogućnost češćih uboda pčela daleko veća nego što je to slučaj s „hobistima“.

– Zapravo, i ja sam počeo gotovo kao hobista, pošto se u mojoj kući nikada nisu držale pčele. U to vreme, krajem devedesetih, kad sam iz Vojske došao, shvatio sam da raditi u metaloprerađivačkoj firmi „Bane Sekulić“, u kojoj sam se zaposlio i nije neka perspektiva pa sam polagano ulazio u ovaj posao, prvo s kumom pa posle i sam i, eto, doguralo se i do 500 košnica i daleko više nego punog radnog vremena koje moram da provedem kraj njih – kratko rezimira svoj razvojni put pčelara Savo, koji odavno gotovo celokupnu proizvodnju plasira isključivo veleprodajama.

Veli, nema ni vremena ni računa da se pijacama bakće jer se radi o zaista velikim količinama meda koje njegove pčele proizvedu, pošto za rodne godine i bogate paše zna iz svake košnice da poteče oko 50 litara meda.

Mada se radi o impozantnoj količini meda koji proizvedu njegovi mali leteći prijatelji, nije Savo samotnjak, sam sebi dovoljan, već je i jedan od najaktivnijih članova somborskog Društva pčelara „Avram Maksimović“, nazvanog po znamenitom Somborcu, svešteniku i katiheti preparandijskom, koji je daleke 1810. napisao i objavio delo „Novi pčelar“, prvu knjigu u Južnih Slovena posvećenu uzgoju pčela i proizvodnji meda. Da taj prktikum još uvek nije pregazilo vreme, tvrdi i Savo, pošto je 90 odsto tehnološkog procesa istovetno današnjem, a razlika je tek u nekim od lekova namenjenih pčelama i pojedinim alatima.

– Činjenica je da Maksimovićeve savete i danas možete slušati i nećete pogrešiti, međutim, i klimatske promene uzimaju svoj danak pa su ipak potrebna i nova znanja, nove tehnologije – oprezan je Tadić, koji u svom društvu ima zaduženje da, uz pomoć modernih telekomunikacija informiše članstvo, a bogami po potrebi i uzbunjuje.

– Problem nam stvaraju nesavesni ratari i voćari koji se ne drže zakonskog propisa koji, najkraće rečeno, kaže da „dok cveta – nema prskanja“, pa nam je onda neprestana komunikacija neophodna. Evo, pre neki dan smo dobili informaciju da neki od ratara u ovom kraju kreću na prskanje procvetale uljane repice, što bi uništilo ko zna koliko pčelinjih društava, pa smo ih na vreme i u saradnji sa zaštitarima bilja zaustavili – navodi nam primer Savo, kome nije jasno kako naši poljoprivrednici ne mogu ili ne žele da shvate da, i pored svih primenjenih agrotehničkih mera, pčelinje oprašivanje može dramatično povećati njihove prinose pa su samim tim i pčele dobrodošle na gotovo sve useve. – Daću vam primer: ovde u susednom selu Riđici postoji ogroman, ultramoderan voćnjak jabuka, preko sto hektara, i s njima sam se dogovorio da u narednih deset godina, u vreme cvetanja, moje pčele budu u njihovom jabučaru na ispaši. Oni su mi pomogli da kupim još sto košnica, moja dodatna hasna je dobra ispaša za pčele, i to u uslovima potpunog mira, pošto u tom periodu niko ni ne ulazi u voćnjak, a njihovi prinosi jabuka su zbog takvog načina oprašivanja od 30 do 40 odsto veći. U drugim kulturama, kao što je ova uljana repica, povrće, suncokret... prinosi su veći i 80 odsto.

Pa ti vidi što je Stari Sloven košnicu kroz Vrata naroda vukao do ravne Panonije!

Milić Miljenović

      potpisi ispod fotki:

1. Samouki Savo ima šta da nauči sina Danijela

2. Gde god stignu Tadićevi „radnici“, skoče prinosi

3. S besnim kerama i pčelama nije se junačiti