Nedeljko Obrenović sa sinovima ne odustaje od stočarstva

Da se pitaju novoveki Obrenovići, ali oni iz Koluta, jednog od manjih sela somborskog atara, ni danas ne bi situacija bila drugačija, ali malo je takvih Obrenovića da bi se Srbija mogla zaista takmičiti sa evro-poljoprivrednicima koje štite moćni kišobrani državnih subvencija i regule standarda, pa tako ovoj porodici preostaje da bude pre izuzetak nego pravilo.

Da su izuzetak u svom selu, a nije mnogo drugačjije ni u ostatku zemlje, svedoči činjenica da od svega 30 krava koliko ih sada uopšte postoji u Kolutu, na njihovu farmu „otpada“ ogromna većina, odnosno 25 rasnih muznih krava. Pa ti vidi!

„Propast, ništa drugo“, mišljenje je glave kolutskih Obrenovića, Nedeljka-Neđe, kada je u pitanju srpsko stočarstvo i uopšte selo.

„Pre je svaka kuća ovde isporučivala mleko somborskoj mlekari „Somboled“, a sad na prste jedne ruke možeš da nabrojiš ko pored nas uopšte drži krave. E, sad, kad znaš da smo mi još i dobri, onda ti je jasno u kakvoj smo siutuaciji“, ljuti se i ne krije Neđo.

Pojašnjava da, na primer, u susednom Bačkom Bregu, selu na samoj granici sa Mađarskom, ima slovima i brojem samo jedna jedina mlečna krava, ali i da je ogroman broj žena koje su otišle na rad u Nemačku da neguju tamošnju starčad, dok i njihova rođena jedva ovde po zemlji hodaju, što od starosti, što od bolesti.

Ljuti se naš domaćin i na kolege što ih televizije intervjuišu, a oni sa tv ekrana mrtvi-ozbiljni tvrde kako otkupna cena mleka i nije tako loša.

„Jeste, ima možda negde gde će ti i platiti 35 dinara za litar, samo toga nema kod nas. Kad počne da radi pisaljka, ako dobiješ i 30 dinara- pevaj. Skine ti na biologiju, na kiselost, na... bog te pita na šta se sve skida, pa na kraju ne smeš ni pravu računicu da vodiš, inače bi sve batalio. Nego onako, po seljački, drž‘ se mleka, tova junadi, ratarstva, gaji ovce i svinje, sam popravljaj i krpi meha nizaciju, pa dokle dobaciš... Negde plus, negde minus, pa život ide“, rezon je Nedeljka koji je dobar deo života proveo radeći kao mehaničar u obližnjem Gakovu, tačnije tamošnjem nekada uglednom i prosperitetnom društvenom poljo-preduzeću „Graničar“, od koga u ovoj našoj tranziciji, kako se to kaže, ni kamen na kamenu nije ostao. 

Ima Neđo nešto svoje zemlje, nešto uzima pod arendu, a na osnovu stočarstva uspeli su on i sinovi da zakupe i petnaestak hektara državne zemlje po pravu prečeg zakupa. Sa strane i za neupućene, ni to nije loše, ali...

„To samo tako izgleda, jer ti odmah odbije vlastitu zemlju, pa tek onda računa po jedno uslovno jutro na jedno grlo, ali kad znaš da ti je ovde u Kolutu većinom lošija i zemlja podložna podzemnim vodama, yabe mi i to. Čim se vodostaj na Tisi podigne, po našim njivama leži voda, pa si yabe i sejao, prskao i prihranjivao, sve propade, a od vodoleža nema ni osiguranja. A sem toga i ovo malo mladih što je ostalo u selu ni ne može da dođe do zakupa državne zemlje od moćnijih, od tajkuna s kojima ni ne možeš da se takmičiš u licitiranju“, vajka se Nedeljko i priča nam kako mu je stariji sin Dragan, sada hvala Bogu oženjen i otac dvoje dece, bio i u Americi, ali ga je nešto vuklo kući, u zavičaj, pa se i skrasio na zemlji i u štalama i oborima koje redi sa ocem i mlađim bratom Dejanom.

„Pa dobro, otac je više nezadovoljan nego mi, valjda to ide s godinama“, smeje se ogorčenju svog oca Dragan dok pretresamo cenovnu i politiku premiranja predatog mleka.

„Za sada nekako ide, cena nije loša, mada bi mogla biti bolja, država premije preko „Somboleda“ redovno isplaćuje, ali ako se ne bude moglo, možda se i vratim u Ameriku, nudilo mi tamo da napravim papire, da ostanem...“, kaže Dragan ni sam potpuno siguran u izvesnost svoje i budućnosti svoje porodice, čemu je potpuni pandan mlađi brat Dejan, rezolutan da se iz svog Koluta i sa svoje zemlje nigde ne miče.

Po prirodi, tvrde i brat i otac, nešto ćutljivijem Dejanu, koji i sam ima dvoje dece, predškolaca, ne pada na pamet odlazak, rad i život u inostranstvu.

„Šta, treba da idem u Nemačku, nekom sluga da budem pored svoje zemlje, pored svoje stoke? Nema šanse!“, odlučan je mlađi Obrenović, nepopustljivo zabarikadiran u oklopu ćutnje, koji skida samo pri odlasku u staru porodičnu kuću u kojoj, pored dvadesetak tovnih junadi, većeg krda ovaca-cigaja i dva magareta, Obrenovići drže i vranog ata Sokola, kojem, onako bez sedla, u trenu skače na leđa u istom momentu razvlačeći lice u osmeh pun blaženstva, koji primećuje i komentariše i supruga mu Milanka. Smeju mu se i brat i otac, zadirkujući ga da je to jedina stvar  u kojoj, kad je poljoprivreda u pitanju, mlađi brat zaista uživa.

„Dobro, šali kraja, kad ti Dejo sedne za traktor ne zna da stane. Samo mu daj dovoljno goriva i taj ti ne staje dok ceo posao ne završi, ne zna ni za dan ni za noć. Zato je i nestrpljiv da dočeka novog „rusa“ što smo kupili i što treba da stigne svaki dan“, ima reči hvale i za mlađeg od sinova Nedeljko kome sasvim očigledno prija, kao roditelju, što ima oba sina oženjena, u supružništvu i očinstvu dokazana, tu, kraj sebe, u selu u kome su se i rodili.

Teksti i foto: Milić Miljenović