USKRŠNJA TEMA Šta volim u Vojvodini (2)

Zato smo i poželeli ovog Uskrsa da naš “Dnevnik” posvetimo Vojvodini i ljudima koji ovde žive, temom: Šta volim u Vojvodini. Nadamo se da ćemo time dodati bar još jedan pogled u široko vojvođansko srce.

David Mehić: Novi Sad je ukras naše nizije

Odbojkaš Vojvodine NS seme David Mehić, iako je tek zakoračio u treću deceniju života, u našem delu Panonske nizije najviše ipak voli svoj rodni grad.

Mehić je do sada reprezentovao Srbiju u mlađim kategorijama, ovog leta biće na širem spisku seniorke selekcije naše zemlje, a u narednim danima će se potruditi, sa svojim drugovima crveno-belog dresa, da titula klupskog šampiona ostane u Novom Sadu.

- Najviše volim što je naša Vojvodina ravna, to je nekako ističe od svih drugih delova zemlje, a naravno Novi Sad je grad u kom sam rođen i odrastao pa ima posebno mesto u mom srcu. Volim Frušku goru i njena jezera, često ih posećujem i prija mi što još nisu maksimalno komercijalizovana pa može veoma brzo da se pobegne iz gradske vreve. Poseban osećaj je u Novom Sadu pre i posle Egzita, pozitivna atmosfera oseća se na svakom koraku, a pored svih kulturnih manifestacija, ne čudi što je prestonica kulture u Srbiji. Moram posebno da istaknem Koncert godine, to je period koji uvek rado čekam. Izdvojiću Gospojinske dane u Bečeju koje ne propuštam, kao i razne “ijade” po Vojvodini i to je nešto po čemu je Vojvodina poznata – rekao je Mehić.

Ivan Lakićević: Prija mi ovdašnji život

- Rođen sam u Novom Beogradu, dakle na asfaltu i u okružnju zgrada i solitera. Valjda mi zbog toga prija boravak i život u specifičnom, vojvođanskom prostranstvu, u ravnici u kojoj žive mirni ljudi, potpuno drugačijeg mentaliteta od onog na koji sam u Beogradu navikao - kaže za naš list Ivan Lakićević, fudbaler novosadske Vojvodine.

 - Evo, već punih sedam godina profesionalno sam vezan za Vojvodinu, pošto sam četiri godine igrao za Donji Srem iz Pećinaca, a više od tri sezone sam fudbaler Vojvodine i, generalno, ona je region u kojem se lepo osećam. Veliki sam ljubitelj pozorišta. Zbog toga sam čest gost u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a odgledao sam neke predstave i u Pozorištu mladih. Uz to, imao sam priliku da pratim i predstave Narodnog pozorišta iz Sombora, koje će 11. aprila gostovati u beogradskom Narodnom pozorištu s predstavom “Kad je Sombor bio Holivud” i koju planiram da odgledam. Želja mi je da posetim i pozorišta u Subotici, Zrenjaninu i Vršcu, jer znam da se i tamo odlično radi.

 

Ištvan Pastor:  Žilavi, pitomi i srčani ljudi

Kada smo predsednika Skupštine Vojvodine Ištvana Pastora pitali zašto i šta voli u Vojvodini, kao odgovor citirao je reči velikog dramaturga, scenaristu i pisca, rođenog Somborca Đorđa Lebovića. On je jednom zapisao: “Čovek može da bude bez ognjišta, bez porodice, bez staništa, ali ne može da bude bez zavičaja, bez svog ishodišta, bez detinjstva...”

- Ne razmišlja čovek često zašto voli ono što voli. Još ređe razmišlja o tome zašto voli svoj zavičaj. Pripadne mu po rođenju, ne bira ga. Zalepi se za čoveka kao smola za stablo – kaže Pastor.

Navodi da je za njega Vojvodina baš kao što Lebović kaže, ishodište.

Ona je detinjstvo, iz Antićeve poeme “od štala do neba, od blata do pšenice.” Ona je mladost i zrelost, uspesi i padovi, iskušenja i radosti. Vojvodinu volim zbog ljudi koji u njoj žive. Žilavih. Pitomih i srčanih u isto vreme. Zbog ljudi koji pričasju sporo, ali brzo i vredno rade. Zbog ljudi neumornih, strpljivih, marljivih i požrtvovanih. Volim je zbog reči, za koje su svi davno zaboravili da li potiču iz srpskog, mađarskog, nemačkog, slovačkog jezika...

Pastor kaže da voli Vojvodinu i zbog toga što čovek gde god da krene, uglavnom ide “samo pravo”.  Voli je i zbog njene istorije. Strastvene i burne i zbog budućnosti koja čeka da je ispišu “neki novi klinci”. Voli je i zbog toga što ume da bude “lokomotiva sa severa”, ali i mrzovoljna i melanholična ravnica. Kaže i da je o Vojvodini napisano i rečeno pregršt neponovljivih pesama, zapisa, romana. Oni koji su je voleli i koji je vole u jednom se slažu: Vojvodina nije stereotip o nebu i zemlji, o suncokretima, štrudlama, salašima, žitnici i masnoj hrani. Ona je navodi Pastor, mnogo više od toga. U svakom ćošku drugačija, u svakom uglu neponovljiva.

Vojvodinu volim jer je uvek umela i danas ume da deli i daje, da gradi i stvara. I kako je onda ne voleti? – pitao je Pastor.

Vojvodinu volim jer je uvek umela i danas ume da deli i daje, da gradi  i stvara. I kako je onda ne voleti?

Dr Zoran Đerić: Stvarna i mitska

- Vojvodina je stvarna i mitska, za sve one koji su u njoj rođeni i živeli, od praistorije do danas - kaže dr Zoran Đerić, pesnik, upravnik Srpskog narodnog pozorišta.

- Ne znam je iz perioda kada su njoj vladali Dačani, Rimljani, Huni, Avari, Gepidi, Vizantijci, Bugari, Mađari, Turci, Austrija, odnosno Austro-Ugarska. Ono što ne poznajem, nemam razloga ni da volim. U njoj su, kako svedoče istorije, slovenska plemena od šestog veka.

Bila je, najpre, Sremska kraljevina (kraj XIII, početak XIV veka), potom su pojedinim vojvođanskim gradovima i mestima vladali srpski despoti Stefan Lazarević i Đurađ Branković (vladali su i drugi, kao vazali turski, odnosno mađarski).  Između XV i XVIII veka je zovu Rascija, Raška i Mala Srbija. I to su činjenice koje treba znati i poštovati. Ne volim je kao porobljenu, tursku, zato volim pojavu Jovana Nenada, srpskog cara samozvanca. Iako je njegova država, srpska, bila kratkog veka (ona je obuhvatala Bačku, severni Banat i deo Srema), smatra se da je u njoj začetak današnje Vojvodine.  Bio je stvarna i legendarna ličnost kojoj je tek u naše vreme podignut spomenik, na trgu u Subotici, gde je bila prestonica njegove srpske države. Na njegovom spomeniku je uklesano: „Tvoja misao je pobedila“. Volim kad misli pobeđuju!

Volim je zbog Majske skupštine u Sremskim Karlovcima, 1848. godine, kada je proglašena za Srpsku vojvodinu. Volim je zbog odluke donete 1918. godine, na Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i drugih naroda Vojvodine, da se priključi Kraljevini Srbiji.

Dragana Ćorić: Taj osećaj da ideš kući

- Kroz pesme Mike Antića svako može da zavoli Vojvodinu, sva mesta i ljude u njoj. I ne želim nijedno posebno da izdvojim - kaže Dragana Ćorić, profesorka Pravnog fakulteta.

 - Prosto, taj osećaj da ideš kući, čim izađeš na autoput prema Novom Sadu, ne može da se opiše nikome, posebno ne onima koji žive u Beogradu. Tu širinu možeš ili da osetiš ili da ne osetiš. jer bez obzira na moje korene i mesto rođenja, Novi Sad je moj grad, grad rođenja mog deteta, grad u kome počivaju u miru moji roditelji, grad za koji vezujem sve najbolje što mi se desilo u životu. A najviše volim Trg slobode radnim danima posle jedan sat, Kamenički kej u rano jutro i pogled, tačno sa polovine Mosta slobode posle 19 časova. Naravno da sve ima svoje značenje, boje i posebnu ljubav.

Nenad Šaponja: Ono u čemu jesmo

- Hm, a ko to kaže da volim Vojvodinu? A i kako da je “volim”, kad sam Vojvodina ja? A sve sa “ja” je malo previše komplikovano, ako smo pošteni, i ako hoćemo da mislimo o tome - kaže Nenad Šaponja, pesnik, prvi čovek izdavačke kuće „Agora”.

 - Da, podrazumeva se da volimo sebe, ali nije lepo to reći. I ne treba. Volimo drugog, a Vojvodina je prva, ona podrazumevana. Svet je ono što nam prija, a Vojvodina ono u čemu jesmo. Od prvog dana.

Pored jezika, zavičaj pisca je i prostor, šarena laža u kojoj smo ugledali i prepoznali svet i, naravno, ovi olovno teški ljudi, ustvari figure koje smatramo za ljude i onda kada to možda i nisu baš.

Kao i bilo koji drugi zavičaj,  Vojvodina je za pisca mnogo komplikovanija od deset redaka ankete.

Aleksandar Šibul: Cvetanje Tise

- Ono što je dragoceno za mene u Vojvodini je bogatstvo različitih kultura koje se međusobno prožimaju kroz lepotu pevanja, igranja, hrane i to se u svoj punini može doživeti i videti u porodicama iz mešovitih brakova – veli Aleksandar Šibul, psiholog.

 - Predeli, ravnica, čudesni Titelski breg na kojem provodimo lepe sate jedreći na paraglajderu. Pitoma Fruška gora sa svojim manastirima i vinogradima. Cvetanje Tise kao čarobna igra božanstvenih bića... Zato volim Vojvodinu.

Olena Papuga: Dečiji raspust sa dva kalendara

- Moja ljubav prema Vojvodini i Vojvođanima je stvarno stanje duha. U Vojvodini najviše volim njenu multikulturalnost i to što moj narod, Rusini od 1751. godine, upotpunjuju vojvođansku raznolikost, a i ja u njoj kao 18 generacija – kaže Olena Papuga, narodna poslanica i novinarka.

 - Volim da živim na selu, jer hoću svakoga da pozdravim na ulici, jer tu nikome nije čudno što krečim drveće belim krečom i sadim cveće na ulici, jer se tu još uvek nedeljom ne radi, ide se u crkvu, ruča se u 12 sati, posle se odmara, pa se sedi sa komšijama na ulici. Volim što tu deca idu na raspust od novog do starog kalendara. Tu slavim dva grkokatolička Božića, jedan u Ruskom Krsturu po novom kalendaru, drugi u Bačincima, gde je moja dedovina, po starom kalendaru. U Vojvodini to nikome nije čudno. Zato je volim.

Žao mi je što se maternji jezici ne neguju, pa roditelji sve manje pričaju sa decom na maternjem jeziku. Nema više učenja jezika društvene sredine, komšijskog jezika rekla bih. Nekada su se svi koji su došli da žive u moje selo, koje je homogeno rusinsko, trudili da nauče jezik manjine koja tu živi jer je to bio znak poštovanja. Danas to nije slučaj. Moj pradeda je znao i mađarski i nemački i srpski, a završio je šest razreda osnovne škole. Takva je bila Vojvodina.

I pored svih ekoloških problema Vojvodine, ja volim da je čuvam. Leti kopam soju jer, eto mislim da takvim doprinosom pomažem da se ona manje truje herbicidima. Volim kada vidim da zemlju obrađuju mladi Vojvođani koji su mogli da odu u daleki svet, ali su ipak ostali tu, spremni da se bore za život na svojoj dedovini.

Robert Čoban: Briga o „porodičnoj srebrnini”

- Odrastao sam u senci tvrđave i Franjevačkog samostana u Baču, kao dete baka me je vodila u Sombor, u posetu njenoj tetki Julijani, koja se posle života provedenog u Americi - vratila u Vojvodinu - Robert Čoban, direktor „Kolor pres grupe”.

 - Tetka Julijanin stan smo posle njene smrti prodali i kupili za sestru i mene stan u Novom Sadu, u gradu u kojem živim od 1988, dakle punih 30 godina.

Kada sam u zemlji, gotovo svaki dan zbog prosla provodim u Beogradu, ali mi nikad nije palo na pamet da se preselim. Noći i vikende provodim u Novom Sadu. Dovoljno. Moja ljubav prema Novom Sadu i Vojvodini je iracionalna kao i svaka prava ljubav.

U proteklih nekoliko meseci izdali smo knjigu „Izgubljeni u ravnici: Manje poznate priče iz istorija naroda Vojvodine” i magazin „Hello! Travel: Vojvodina”. Čitajući oba izdanja - shvatio sam da još mnogo toga u Vojvodini nisam video i bilo me je sramota što sam na nekim svetskim destinacijama bio i po deset puta a na Carskoj bari ili Bisernom ostrvu samo jednom, u Deliblatskoj peščari i Kovačici - nijednom.

Vojvodina je naša „porodična srebrnina” i moramo o njoj brinuti mnogo više i bolje nego što je to proteklih decenija bio slučaj.

Vera Novković: Rascvetana polja suncokreta

- Najviše u Vojvodini volim rascvetana polja suncokreta, pored kojih kad prolazim uvek mi je puno srce i duša. Volim naše fruškogorske manastire, Frušku goru naravno, jutra kada me budi cvrkut ptica, a najviše ljude čija je duša široka kao naša lepa ravnica – kaže Vera Novković, direktorka Srpske čitaonice u Irigu.

Saša Maksimović: Kada je sunčana i zelena

- Volim Tisu, ravnicu, zelenilo, prirodu, celu Vojvodinu. Ribare i moj Novi Bečej. Najviše volim Vojvodinu kada je sunčana i zelena - kaže Saša Maksimović, predsednik opštine Novi Bečej.

Vladimir Sanader: Jutra sa ribarima na Savi

- U Vojvodini pre svega volim moj Srem, u kojem sam rođen, odrastao, a danas odgajam sinove. Veliki sam lokal patriota. Ono što nas Vojvođane krasi jeste optimizam, srdačni domaćinski odnos i fenomenalna kuhinja. Volim jutra sa ribarima na Savi i jezerima, vešte tamburaše, a najviše duh Sremaca, Banaćana i Bačvana - kaže Vladimir Sanader, gradonačelnik Sremske Mitrovice.

Dr Zoran Keserović: Obrađene oranice

– Kada idem Vojvodinom, najviše volim da gledam u obrađene oranice što mene najviše raduje. S druge strane ovde je prisutna tolerancija i multukulturalnost, pa je i to ono što mi ovde prija. Vojvodina je uređenija i čistija, ima kulturno-istorijskih spomenika, što pruža mogućnost za razvoj turizma, postoje banjska lečilišta, što daje posebnu draž ovoj pokrajini -  kaže Dr Zoran Keserović, profesor na Poljoprivrednom fakultetu

Rodoljub Boškić: Moje srce je ravnica...

- Toliku volim Vojvodinu, jer je moja, pa sam joj i pesmu napisao i ona počinje ovako: Moje srce je ravnica, kuca tiho po poljima, mene ona drži ovde, Vojvodina srce ima. Ima nas sa svih strana, nema stranca ni tuđina, ravnica nas naša veže, Vojvodina srce ima... -  veli Rodoljub Boškić, direktor KC „Đura Jakšić” u  Srpskoj Crnji.

Marija Crnić: Običaje i kulturu

– Vojvodinu volim zbog njene ravnice. Najviše u proleće i leto kada sve ozeleni i prolista. Volim cveće...Posebno volim običaje i kulturu koju možemo da upoznamo kroz praznike. Naravno, neizostavna je vojvođanska kuhinja i specifiča jela svih naroda koji žive u Subotici - kaže Marija Crnić, penzionerka iz Subotice.

Tanja Josimović:  Kad zažute suncokreti...

- Koliko ima takvih ravnica koje pored svog tog prostranstva umeju da te obuzmu svojom toplinom? Kad se zažute suncokreti i zanjiše žito, milina me obuzme od same pomisli da sam njihov deo. Sve je ravno, beskrajno a u daljini krov crkve i silos nam kažu da smo na pravom putu do tamo kuda se njiva pruža. Vreme stoji, ne mrda- opisuje Vojvodinu Tanja Josimović učiteljica, OŠ „Ivan Gundulić, Novi Sad.

-  Sve može lagano, peške ili na biciklu. Tisa je spora, mirna. Ni ona ne haje za sate, dane…Mirišu štrudle i pekmez od kajsije. Interesuje nas šta radi komšija, al da mi naše ne otkrivamo. Pričaju se stare priče, a novo vreme se prati. Kad zađeš u taj svet, nema povratka. Vojvodina mi je u srcu. Inače, gde drugo da se nađem?

Vojvodina u mom srcu

Kad zažute suncokreti, nebo snagom svojom plavi,

ravna polja Vojvodine u srcu su i u glavi.

Niko ne zna tu lepotu, te mirise i te boje

Osim onog ko se vrati sa rečima: „To je moje.“

Osmeh lice zrakom puni, oči milnost pokazuju,

kada prođem kroz ta žita što me blago dodiruju.

Ravno sve je kao reka, beže srne, kraja nema,

u daljini, pored crkve, u seocu, silos drema.

 Vojvodina jeste jedna, sa hiljadu priča starih

u njoj svako ko razume, za taj prostor puno mari.

Svaka travka na poljani, neku svoju priču priča,

kao kad je pored kreke meni jednom pričo čiča.

Rekao je: „Drago dete, voli silno što je tvoje,

jer kud Tisa sad proteče, priče naše se nabroje. “

Radosna sam kad se setim, šta j odonomad on to kazo:

„Ovu zemlju, Vojvodinu, voleću baš uvek snažno.“

Tanja Josimović, učiteljica