Nemi film kao glas pozorišta

Ponekad, ostanu u granicama želje da se istakne nešto lepo, kao primer, što najčešće bude, na žalost, bilo - ne ponovilo se. Između ostalog i zato što lokalna sredina nije imala snage, želje, volje, okolnosti, da priču isprati do kraja.

Sombor ima mnogo takvih priča. Inspirisan dramom “Kad bi Sombor bio Holivud” Radoslava Zlatana Dorića, o čuvenom Ernestu Bošnjaku za kojeg se, osim da je bio prvi jugoslovenski kinematograf, priča i da je izmislio švenk kadar, Kokan Mladenović je nedavno u Narodnom pozorištu Sombor zamislio i režirao istoimenu predstavu koja opisuje dosta toga od navedenog fenomena. Opisuje kako jedna mala, zatucana, malograđanska sredina reaguje, ne prepoznaje, uništava, a zatim kuje u zvezde svoje sanjare koji su prevazilazili granice lokalnog horizonta i neba.

Zašto baš reč “opisuje”. Zato što se Mladenović, pomalo neobično, umesto za dramski, odlučio za filmski jezik svoje nove predstave. Njom dominira neverbalna, fizička igra koja nedvosmisleno podseća na nemi film. Bez ideje da produbljuje vezu između pozorišta i filma, predstava je vrlo jednostavna i direktna priča o Bošnjaku koji donoseći novu tehnologiju prvo strada, a zatim uspeva da pronađe svoj kutak i trenutak za stvaranje, prvo plašeći, a zatim i očaravajući sugrađane filmovima koji su svom silom počeli da se probijaju na skali popularnosti. Zahvaljujući prvoj sceni, praktično jedinoj u kojoj (svi) glumci govore, o savremenom iskustvu i fenomenu potisnutosti bioskopa u druge planove, predstava još više dobija emotivnu, gotovo melodramatičnu notu omaža umetnosti, igri, sanjarenju, svemu onome što nadahnjuje inače običan, mali svet ljudi i njihovih ustaljenih životnih praksi.

Tehnički, stilski nivo igre proširenog glumačkog ansambla Narodnog pozorišta Sombor (Ivana V. Jovanović, Marko Marković, Minja Peković, David Tasić Daf, Milijana Makević, Branislav Jerković, Vanja Nenadić, Nemanja Bakić, Dragana Šuša, Aleksandar Vučković, Danica Grubački) mogao bi da oduševi, s obzirom da je reč o neobičnom zahtevu igre, prepune pokreta, gesta i mime (delo Andreje Kulešević), mada nije baš sve izvedeno u punom ritmu i sjaju nemog filma, takozvanog slepstika. To potvrđuje i trajanje, celovečernji format (sat i po), što nije dosledno i primereno traženoj formi, ako se ona uzme originalno i autentično preuzeta iz vremena u kom je stvarao i Bošnjak. Ipak, igra jeste puna duha, kreativnih rešenja, pogotovo zahtevnih kada znamo da je reč o pozorištu, a ne snimljenom materijalu (čega takođe ima).

Kostimografija Tatjane Radišić je fenomenalna, uglavnom u “crno-beloj” tehnici, puna je raskoši i detaljnih naznaka o karakterizacijama likova. Scenografija Marije Kalabić je svedena, ali čista lepa, simbolična (niz belih “pravougaonika” različitih dimenzija koji “projektuju” prostor za igru kroz dubinu “kinematografa”.

Poseban bonus, na momente gotovo posebna predstava, jeste takoreći koncert Irene Popović Dragović (kompozitorka) i Nikole Dragovića (asistent kompoziora). Klavir i violina, u muzičkom dijalogu, koji ne samo da prati radnju, nego diktira zbivanja na sceni, razvijajući poseban odnos, dramski i fantastičan, spram odnosa prikazanih na sceni. Zaista, posebna lepota u kojoj, poput mnogih drugih, većine elemenata u složenosti jednog ovakvog scenskog dela, može da se uživa.

Igor Burić