Rane NATO bombardovanja bole već 19 godina

Zaglušujući zvuk sirena zaparao je vazduh u svim gradovima u Srbiji. Iz Avijana u Italiji krenuo je let „Milosrdnog anđela”, kako je NATO nazvao svoju akciju protiv Savezne Republike Jugoslavije. Ubrzo, zatresla se cela zemlja. Napad je počeo oko 20 časova, 24. marta, 1999. godine. Prvi na udaru bio je Novi Sad: bombe, teške više stotina kilograma, pale su na bazu policije na Klisi... Ubrzo su i drugi krajevi države bili zasuti bombama iz aviona i krstarećim raketama „tomahavk”.

Neposredni povod za bombardovanje SRJ bila je akcija srpske policije u Račku, jednom od najvećih uporišta takozvanog OVK-a, 15. januara 1999. godine. Tadašnji šef Verifikacione komisije OEBS-a na Kosmetu, američki general, penzioner Vilijem Voker, predstavio je tu akciju javnosti kao „masakr” albanskih civila. Toga dana i počela je dotad nezapamćena medijska kampanja. Priprema za bombardovanje.

Usledili su potom pregovori u Rambujeu i Parizu o budućem statusu Kosova i Metohije. Kao što se i očekivalo, završeni su neuspehom, a SRJ je potom označena kao krivac za krah. To je, kako se ispostavilo, definitivno opredelilo NATO da krene u bombardovanje naše države. Planovi su, naravno, napravljeni već ranije.

Odluka o bombardovanju tadašnje SRJ doneta je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. Naredbu je američkom generalu Vesliju Klarku, tadašnjem komandantu savezničkih snaga, izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana.

Klark je docnije u knjizi „Moderno ratovanje” napisao ne samo da je planiranje vazdušne operacije NATO-a protiv SRJ intenzivirano sredinom juna 1998. već i da je završeno krajem avgusta te godine.

Devetnaest zemalja Alijanse počelo je bombardovanje s brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji. Podršku su im pružili strateški bombarderi koji su poleteli iz baza u Zapadnoj Evropi, a kasnije i iz SAD. Najpre su gađane kasarne i jedinice protivvazduhoplovne odbrane Vojske SRJ u Batajnici, Mladenovcu, Prištini i na drugim mestima.

Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti snaga NATO-a. U Novom Sadu su porušena sva tri mosta na Dunavu: Varadinski 1. aprila, kada je poginuo Oleg Nasov, Most slobode 4. aprila, dok je najduže bombama NATO-a odolevao Žeželjev most – gađan je čak 12 puta, a srušen je 23. aprila. Avioni Alijanse uništili su i zgradu Radio-televizije Vojvodine na Mišeluku, razorna bomba je pala i u stambenoj četvrti na Detelinari...

U pamćenju su još prizori sprženog voza u Grdeličkoj klisuri, uništenog valjevskog „Krušika”, čačanske „Slobode”, niške pijace, na kojoj je, u sedmom mesecu trudnoće, ubijena Ljiljana Spasić, studentkinja završne godine medicine.

Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Aleksincu, Milići su stradali u jednom trenu. Pod bombama ugašen je život i devetomesečne Bojane Tošović i njenog tate Božine iz Merdara. U Novom Pazaru stradali su, zajedno, Marko Simić (2) i njegov tata Vladan. U Batajnici, ubijena je trogodišnja Milica Rakić. U Vladičinom Hanu, bomba je pogodila zagrljene maturante gimnazije Milana Ignjatovića i Gordanu Nikolić. Na Varvarinskom mostu bomba je pogodila Sanju Milenković (15), devojčicu kojoj su profesori predviđali briljantnu karijeru matematičara.

Za 78 dana poginulo je između 1.200 i 2.500 ljudi.

Ukupna materijalna šteta procenjena je na više desetina milijardi dolara.

U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 mostova razoreno.

Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje – snage NATO-a su upotrebile i takozvane grafitne bombe radi onesposobljavanja elektroenergetskog sistema, a bombardovane su dve rafinerije – u Pančevu i Novom Sadu.

Tokom bombardovanja izvedeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je približno 420.000 projektila, ukupne mase 22.000 tona.

NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 „kasetnih bombi”, od kojih je poginulo oko 200 ljudi, a ranjeno više stotina, i upotrebio zabranjenu municiju s osiromašenim uranijumom.

Ratni gubici NATO-a u ljudstvu i tehnici nikada nisu obelodanjeni. A imali su ih. Najveći je svakako obaranje ponosa američke avijacije, tzv. nedividljivog aviona F-117A, koji je pao u ataru sremskog sela Buđanovci 27. marta. Srušili su ga naši protivavionci raketom „neva”. I to već trećeg dana  agresije.

U rejonu planine Gučevo, kod Loznice, oboren je američki lovac F-16... Delovi tih aviona čuvaju se danas u Muzeju vazduhoplovstva u Surčinu.

Tadašnje vlasti u Beogradu štetu su procenile na oko 100 milijardi dolara i zatražile nadoknadu od članica NATO-a. S druge strane, grupa srpskih ekonomista izvagala je da je šteta bila – 29,6 milijardi dolara (podatak koji se uzima kao relevantan). Zanimljiva je i računica italijanskih analitičara. Oni su upozorili: za te pare moglo se prehraniti 79 miliona ljudi na planeti gde vlada glad.

Taj besomučni varvarizam zavšren je 10. juna usvajanjem Rezolucije 1244 SB UN. Dan ranije, predstavnici Vojske Jugoslavije i NATO-a u Kumanovu su, pod jednim šatorom, potpisali Vojno-tehnički sporazum, kojim je utanačeno povlačenje naših vojnih i policijskih snaga. I ulazak u južnu srpsku pokrajinu međunarodnih trupa – Kfora.

Multinacionalne snage, u čijem sastavu je bilo 37.200 vojnika iz 36 zemalja, imale su zadatak da obezbede mir za sve nacionalne zajednice na Kosmetu. A o tome kako su ga „obezbedile” govori podatak da je od početka njihovog mandata s Kosova i Metohije proterano 280.000 Srba i drugih nealbanaca. Kidnapovano – 1.500. U južnu srpsku pokrajinu ušlo je tada 800.000 Albanaca. Od toga – trećina koja na Kosmetu nikada nije živela.

M. Bozokin

Većina građana, njih 84 odsto, ne podržava članstvo Srbije u NATO-u, dve trećine (66 odsto) veruje da se NATO bombardovanje SRJ moglo izbeći, a najveći broj vidi politiku Slobodana Miloševića kao razlog za bombardovanje, pokazalo je istraživanje Instituta za evropske poslove u saradnji s „Ninamedijom”.

Istraživanje u kojem se na pitanja o razlozima bombardovanja, saradnji Srbije s Alijansom i prihvatanju izvinjenja vojnog saveza izjašnjavalo 1.203 građana u periodu od 16. do 20. marta ove godine, pokazalo je da Beograđani najmanje žele da vide Srbiju u NATO-u, čak upola manje od stanovnika južne i istočne Srbije. Izvinjenje NATO-a ne bi prihvatilo 62 odsto ispitanih, dok bi trećina ispitanika, uglavnom mladi, to uradila. Izvinjenju se najviše protive ispitanici od 30 do 44 godine, kao i osobe iz regiona Beograda i zapadne Srbije sa Šumadijom. Većina smatra i da Srbija ne može imati koristi od članstva u NATO-u – njih 68 odsto, a odnose Srbije i NATO-a građani su ocenili prelaznom ocenom – dva, međutim, najveći broj ispitanika ih ocenjuje jedinicom, a samo 3,6 odsto građana smatra te odnose odličnim.