Večeras praizvedba „Ilustrovane enciklopedije nestajanja” u SNP

U pitanju je praizvedba Kneževićevog komada, nagrađenog 2015. na konkursu za originalni domaći dramski tekst Sterijinog pozorja, koje je koproducent ove predstave.

Za “Ilustovanu enciklopediju nestajanja” Knežević kaže da je to, generalno, priča o opšteprisutnoj mitomaniji, nekom novom varvarizmu u svetu, „u kojem se stvari posmatraju strašno površno, i krenulo se u pravcu od koga se ne odustaje, čak i ako je gotovo stopostotno sigurno da smo zalutali”.

„Ali, tražeći nekakvu utehu, opravdanje i smisao, mi i dalje nastaljamo ka tamo, ka nekom cilju koji smo zacrtali, a pritom naša definicija gde se to današnje društvo nalazi, kroz nekakvu distopijsku mitomansku priču o pretpostavljenoj budućnosti, zapravo, nažalost, to nije bila moja namera, više liči na dijagnozu, nego na definiciju. Mislim da je ekipa koja radi ovu predstavu, to jako lepo opipala, drugim sredstvima od onih koje sam ja imao“, ukazuje Božidar Knežević, dobitnik preko 70 književnih nagrada, autor drama izvođenih na našim scenama, dramaturg i scenarista.

Reditelj Zoltan Puškaš prvi put režira predstavu na srpskom jeziku, ali je već radio u nacionalnom teatru (2013) predstavu “Neka se jave najbolji”, nastalu u koprodukciji SNP-a i Saveza dramskih umetnika Vojvodine.

„Živimo u svetu, gde više ne znamo koje su vrednosti prave. Dobili smo priliku da ih očuvamo. Svi imamo svoje probleme, patimo od raznih bolesti, fizičkih ili psihičkih, ali odgovor na pitanje ko je kriv zbog toga, sasvim je nebitan! Ovaj komad nam predstavlja svet, svet u kojem postoje mnogi problemi koji se svakog od nas tiču. Koliko treba da budemo privrženi svojoj prošlosti? Kako doživljavamo svoju sadašnjost i šta nas čeka u budućnosti? Ova apsurdna drama daje mogućnost maksimalnog ostvarenja glumačke igre, anticipirajući, pritom, odgovore na postavljena pitanja. Ova drama je u formi ritualnog pozorišta koje prikazuje naš odraz u „krivom ogledalu“; drama koja je začinjena humorom i živahnim scenskim pokretima“, reči su reditelja Zoltana Puškaša.

U glumačkoj podeli ove predstave su Jugoslav Krajnov, Sanja Ristić Krajnov, Mia Simonović, Marko Savković, Nebojša Savić, Jelena Antonijević, Grigorije Jakišić, Nina Rukavina, Vukašin Ranđelović, Aleksandra Pejić, Terezia Figura, Agota Vitkai Kučera i Daniel Husta.

Puškaš je i koreograf i scenograf ove predstave, a u autorskoj ekipi su još i Terezia Figura, pomoćnica reditelja i saradnica za pokret i glas, i Nikolina Stjepanović, dramaturškinja. Kostimograf je Snežana Horvat.

Pišući o ovoj “nihilističkoj socijalnoj bajci koja se uporno opire klišeima”, dramaturg Željko Hubač ukazuje da je “u diskretno dramski kreiranoj atmosferi očekivane kataklizme – kraja sveta, mladi Gavrilo razapet između iskrene ljubavi prema svojoj trudnoj devojci Leni i mitomanije porodice, čiji je eksponent Baba Koljibaba (koja neodoljivo podseća na Broja 1 iz “Alana Forda”).

„Usled pažljivo kreirane bestijalne intrige (naravno sa krvavim ishodom) u kojoj (logično) gubi ljubav svoga života i potomka, Gavrilo odlazi na Koljigoru, nekakvu prapostojbinu svojih predaka, gde ga dočekuju kao Mesiju – spasitelja...“, navodi Željko Hubač o ovom komadu, koji, po njegovim rečima, odiše nesvakidašnjom energijom zavodljive originalnosti koja se tvori finim, komediografsko-satirično farsičkim sredstvima, koje je moguće naći u literaturi Radoja Domanovića.

N. Pejčić