Sonja Šarić, prvakinja Opere u Gracu osvojila Gran pri "Marija Kalas"

Upravo na takvim tradicijskim zasadima cvetaju novi muzički somborski talenti pa tu varoš nije preterano začudio novi uspeh mlade operske pevačice Sonje Šarić, prednovogodišnji trijumf na atinskom Gran priju „Marija Kalas”.

Nagrada koja nosi ime sigurno najveće dive operske scene a dodeljuje u njenoj rodnoj Heladi, nije završila u Sonjinim rukama tek tako. U taj put utkano je mnogo rada i znoja, ali i onog sastojka koji buduću zvezdu operske scene razlikuje od dobrog pevača, „suvog” talenta i ljubavi prema muzici.

– Pripremala sam se oko mesec dana veoma intenzivno, program je bio zahtevan, čak 13 operskih arija i nekoliko solo pesama – objašnjava Sonja tokom kratke posete svom rodnom gradu, u koji je došla ne bi li i lično primila varošku zahvalnicu dodeljenu zarad blistave prezentacije Sombora u svetu, ne propuštajući da izrazi zahvalnost svojoj profesorki Snežani Stamenković, kao i timu Opere Grac, gde uspešno nastupa nakon školovanja u Manhajmu.

– Izuzetna organizacija takmičenja omogućila je nama, takmičarima, sve neophodno da se lepo osećamo pa i nemam utisak da smo gledali jedni na druge kao konkurenciju, te smo pevali u tri runde, a preostalih dana uživali u lepotama Atine i mora, na gotovo 20 stepeni u decembru. Nisam očekivala nagradu, cilj mi je bio da budem zadovoljna svojim pevanjem i budem na nekom svom nivou. Velika je stvar pevati pred velikim umetnicima u žiriju poput Eve Marton i Šeril Studer, pa nije čudo što sam presrećna što su baš oni nagradili moje pevanje – demonstrira ne samo skromnost, već i dobro kućno vaspitanje mlada diva u nastanku.

A sve je, po njenim rečima, poteklo upravo iz doma Šarića, u kojem se uvek slušala i pevala lepa muzika, pa je i tada malena Sonja uživala pevajući pred ogledalom, u maminim haljinama i cipelama.

– Moji roditelji su po profesiji lekari, ali oboje veoma muzikalni, dali su nas troje, dva starija brata i mene, u muzičku školu. U kući smo imali više instumenata na kojima se sviralo nego što je nas bilo. Braća su završila muzičku školu, a ja sam je napustila nakon tri nedelje jer mi nije bilo po volji da sviram klavir. Onda sam nekoliko godina igrala košarku, pevala sam i u horu, ali sve to nije bilo to, dok jednog dana nisam u somborskom pozorištu otpevala pesmu „Bolna leži Anđelija mlada”. Imala sam 14 godina. Tada su, tako kažu, publici u sali bile oči pune suza a koža naježena. I ja sam  osetila da će ta pesma  postati važan deo u mom životu, prekretnica – priseća se svojih početaka Sonja.

– Slušajući Radio Beograd kod kuće, imala sam već tada veliki repertoar starogradskih i narodnih pesama pa su krenuli nastupi na svim somborskom manifestacijama, manjim i većim, nezaboravna druženja s tamburašima. Ubrzo me je stiglo ono što sam napustila muzičku školu jer sam, želeći da postanem pevačica, morala nadoknaditi sve to u najkraćem mogućem roku. I tako sam išla od ponedeljka do četvrtka u somborsku gimnaziju a petkom u Muzičku školu „Isidor Bajić” u Novom Sadu na časove pevanja i solfeđa, a ljubav prema muzici je bivala sve veća. Isprva sam krenula ne bih li moju starogradsku muziku još lepše pevala, no vremenom sam prešla i na solo pesme i operske arije, a kako su već druge godine učenja krenule nagrade na republičkim takmičenjima, ja poželeh i da postanem operska pevačica – „kliknulo” je u Sonji, koja se s 19 godina obrela u Manhajmu na Muzičkpj akademiji, gde je i diplomirala u klasi profesorke Snežane Stamenković.

Svetska a naša

Nije Gran pri „Marija Kalas” prva svetska nagrada koja je dopala Somborki kristalnog soprana, jer su iza nje i trijumfi na austrijskom takmičenju „Feručo Taljavini”, češkom „Antonjin Dvoržak”, nagrada „Anelize Rotenberg” za 2015... Prijaju svakako aplauzi po belom svetu, ali možda baš zato što su joj koreni duboki u rodnom gradu, Sonja ne propušta priliku da peva u svom „sokaku”, pa je lanjskog februaru u Narodnom pozorištu održala koncert „Sonja Šarić svome gradu”.

Kako kaže, tokom školovanja, ali i aktuelnog profesionalnog angažmana u Operi Grac, najteže joj pada odvojenost od porodice, koja je prerano ostala bez velikog oslonca, oca, čuvenog somborskog hirurga.

– S prvim većim uspesima sam sebi „objasnila” da to tako treba, pa i tu razdvojenost doživljavam nekako normalno, ali se radujem svakom dolasku i svakom letu koje provodim u Somboru s porodicom, gledam našu ravnicu i pijem onaj mir kakvog nigde nema osim u roditeljskoj kući. Uživam u onoj muzici od koje je sve počelo – svedoči u dahu mlada somborska sopranistkinja pred kojom, ako je verovati međunarodnim kritikama, tek stoji velika karijera.

Za sada, tako skromna i građanski lepo vaspitana, somborska devojka, osim velike želje da peva, i nema nekih drugih planova. Ako je narednih godina sreća proprati pa dobije lepe uloge koje pristaju njenom glasu, uz koje će moći da razvije svoje već sada impresivne pevačke i scenske kvalitete, ni dan kada će se proširiti spisak muzičkih velikana koji se mestom rođenja Somborcima beleže, nije daleko.

Milić Miljenović