Naučna fantastika 2017 – 2018:Svemir je postao nova „divlja (konačna) granica“

Mada mu to vrlo verovatno neće odmah pasti na pamet, najpre sebi pa ostalima može, laka srca, bez griže savesti priznati da mu naučna fantastika prija. Vremena kada je biti ljubitelj ovakvih sadržaja bilo nešto gotovo sramno, nimalo elitistički, svakako još nisu prošla ali se odnos prema ovom žanru umnogome promenio; čak se i u isključivosti sklonoj „Srbiji na Istoku“ tolerancija prema naučnoj fantastici povećala. Biće da je smena generacija učinila svoje i na ovom polju jer su u punoj  snazi oni koji su sa sadržajima označenim kao naučna fantastika svakodnevno odrastali. Primat realističko-istorijsko-poučnog korpusa, koji su nasledili vršnjaci 20. veka, uspešno je „uznemiren“ otvaranjem ovog prostor-vremena budućnosti (na Zemlji i širom Svemira). Temelj žanra nadograđen je novim tehnološkim probojima i nezamislivim razvojem masovnih komunikacija koje su vapile za bilo čime što će popuniti vreme emitovanja TV programa, bioskopske repertoare, kioske sa jeftinim stripovima i yepnim knjigama.

Naučna fantastika je, za razliku od drugih sadržaja, igrala na kartu vere u bolju budućnost, u blistavi 21. vek, u potrošački raj na Zemlji i turističke izlete na Mars. Kauboji u skafanderima zamenili su kauboje 21.  veka. Svemir je postao nova „divlja (konačna) granica“, novovekovni smer kojim treba poći (nova vedrija legendarne „idi na Zapad sinko“). Ipak, sem šarene (laže) zabave, naučna fantastika, po prirodi svojih interesovanja, mogla je da postavlja i krucijalna pitanja postojanja, identiteta, dobra i zla; kao takva je pružila utočište kako slobodoumnim autorima, tada zvanim „levičari“, tako i rigidnim „desničarima“. Valjanost pojedinih dela naučne fantastike uvela ih je, uprkos tradicionalističkih otpora, u anale etablirane umetnosti, od književnosti preko filma do stripa.

Posustajanje optimističkog žara izazvanog očitim promašajima civilizacije blagostanja s kraja 20. veka utiče i na naučnu fantastiku. Njena intelektualna atraktivnost bledi, a jača manirističko poigravanje ikonografijom i obrascima. Brzi kvalitativni razvoj žanra, oličen i u lakom smenjivanju škola, posle burne pojave „kiberpanka“ predvođenog Gibsonom, polovinom 1980-tih drastično se usporava. Pokret „nove uvrnute“ fantastike, stilistički ambiciozne proze s početka 21. veka, sa Vandermerom i Mjevilom kao eksponentima, ostao je, za sada, bez šireg ođeka; ovo svakako ne znači da će „nenj njeird“ potonuti u zaborav - setimo se da su završne knjige Prustovog serijala „U potrazi za izgubljenim vremenom“ dočekivane s jednodušnim oduševljenjem iako je on imao problema da, par godina ranije, objavi početne tomove. Kako god bilo, zastajanje naučne fantastike izazvalo je pojedine tumače da konstatuju da je ona mrtva kao što je to i 20. vek. Naravno, sam protok vremena demantuje (ili potvrđuje) ovakve stavove, a skoro pa istekla 2017. godina svakako ne stavlja definitivnu tačku na to pitanje.

U literarnom segmentu svetske naučne fantastike kritičari zapažaju da i dalje nema velikog poetskog proboja u liku novog pokreta kao žiže u kojoj je sabrana stvaralačka snaga nekolicine pisaca (često generacijski bliskih) i koja odatle, kao svetionik, pokazuje novi pravac  žanrovskog promišljanja. Anglosaksonska literarna arena, koja i dalje pretenduje da je centar sveta i u ovom žanru, beleži, u masi novih knjiga, pojavu nekolicine dela interesantnih proverenih autora (Sklazi, Stros, Stenli Robinson) relevantnih u okvirima njihovih opusa, i mladih autora koji će možda imati svoje pratioce, ali i „ulazak“ na scenu egzotičnih pisaca kakvi su oni iz Kine (uz stalan dotok dela iz Rusije).

S komercijalne strane gledano, najinteresantniji i najpoželjniji su (i dalje) serijali pogodni za transformisanje u celovečernje filmove ili TV serije koji su postali jednako važan deo žanrovske ponude. No, transformacija i popularnost imaju svoju cenu – šablonizovanje radi prepoznatljivosti; na tom polju TV serije se, ipak, otkrivaju kao polje na kome se mogu napraviti određeni pomaci od ustaljenih pravila. Dok je Beson morao da ušminka svoj hit „Valerijan“ kako bi imao siguran letnji pogodak (pa je opet reciklirao vizuelne matrice strip genija Mebijusa), tvorci TV serija kakve su „Crno ogledalo“ ili „Električni snovi Filipa K. Dika“ mogli su slobodnije da se poigraju i pričama i obrascima „lika“ budućnosti, dozvoljavajući sebi da različite epizode različito izgledaju - što tvorci novih nastavaka “Ratova zvezda“, „Planete majmuna“ i „Tuđina“ nisu smeli jer bi se neprepoznavanje franšize moglo odraziti na njenu zaradu - ovo bi da smeju potvrdili i tvorci „Blejd ranera 2049“.

Razapeta između imperativa zarade (u filmu, literaturi, stripu) koji ne trpi preterani rizik i nesporne provokativnosti tema za koje se izborila naučna fantastika trenutno je, čini se, bliža svom komercijalnom ishodištu. Naravno, sasvim je moguće da na nekoj polici već stoji prevratničko delo koje će neko, namerno ili slučajno, otkriti, pričitati i proglasiti tačkom od koje kreće novi umetnički prevrat. Ili će takva priča/strip/animacija uskoro, u prvim danima Nove godine, osvanuti na stranicama nekog elektronskog časopisa.

Ilija Bakić