„Don Đovani” na dve scene

Samo je bariton Vladimir Andrić u ulozi naslovnog junaka, nastupio u obe. Režija gosta iz Italije Alberta Triole u saglasju sa scenografijom Ticijana Santija, u prvom činu je vođena idejom o brojnim ogledalima različite veličine, u kojima se protagonisti suočavaju sami sa sobom i svojim alter egom, dok u drugom, scenografski gotovo improvizovanom (sa zidovima dvorca s tamnim prozorima) a sadržajno konzistentnijem,  kombinuje  život i pozorište, razrešavajući na potresan način, propadanjem u podzemlje, tragičnu sudbinu glavnog junaka. Crno–belo - crvena aristokratska odeća vodećih rola, kao i potpuno kontrastna, „radnička“ odela hora i statista (kostimografkinje Katarine Grčić Nikolić) ilustruju dualizam moralnih vrednosti Don Đovanijevog okruženja i društva u celini, ali i odnos između dramatičnog i komičnog.

U naglašavanju suprotnosti između realnog sveta i njegovih moralnih normi i podzemnog carstva ubijenog Komendatorea predstavljenog ozvučenim glasom (Aleksandar Manevski) nismo upotpunosti dobili prave, nadahnute i energične odgovore na zahteve briljantne Mocartove muzike, ali ni stilski sasvim adekvatne likove i izvođenje kome je nedostajalo više životnosti i tempa, odnosno usmerenija režija. Ipak, i pored nedostatka sjaja i jasnoće, pa i žestine i poletnosti, koje smo istina, videli i čuli u naznakama, od početka su radovale urednije i usklađenije orkestarske deonice, rad sigurnog italijanskog dirigenta Marka Boemija, čija se dejstvenost ogledala ne samo u ozbiljnijoj pripremi i dobrom vođstvu, već i nastojanju da se ostvare adekvatna tempa, razrade detalji i uspešno dopune vokalne linije melodijama prve violine, drvenih duvačkih instrumenata na primer, i u celini postigne bolja stabilnost ansambla.

Solističku podelu činili su mlađi i najmlađi pevači, gotovo svi debitanti u svojim ulogama.  Muzikalni Vladimir Andrić kao Don Đovani lepog baritona i elegantne pojave, više nam je svojim „nehajnim“ nastupom, ali i prirodnom prefinjenošću ličio na Onjegina, gradeći u celini više bezvoljan nego demonski, strastven, ili zao karakter. U ženskoj strani podele „mocartovski“ najostvarenija je bila seljančica (radnica) Cerlina Sofije Pižurice, ali nam se dopala i njena druga „verzija“ u „Madlenijanumu“ (Nevena Matić),  takođe spretna u komuniciranju s partnerima i orkestrom. Obojica Mazeta (baritoni Gavrilo Rabrenović i Marko Pantelić), svaki je na svoj način, ostvario i glumački i pevački primeren i šarmantan lik. U partiji Dona Elvire za nas je uspešnija bila Aleksandra Stamenković Garsija,  nego Ivanka Raković Krstonošić. Dona Ana Aleksandre Petrović više je

vrstom glasa, potrebnom izražajnošću i pokretljivošću, odgovarala ulozi, nego, iako dramatično u prvoj ariji, u suštini lirsko viđenje Snežane Savičić Sekulić.

Muzički dobro savladanu partiju Don Otavija doneli su obojica tenora: Marko Živković, nežno tembriranog vokala i Stevan Karanac, prijatnih lirskih valera i minuciozne dinamičke izražajnosti, ali i jedan i drugi nedovoljno čujno i

interpretativno uverljivo. Najupečatljiviji, intonativno stabilniji no inače, bio je Leporelo Dragoljuba Bajića, snažnog basa lepe boje i bogatog  volumena. Uvereni smo da će mekši i topliji glas Vuka Matića u drugoj podeli, kada do kraja savlada njegovu zahtevnu partiju, dati svom Leporelu druge vokalne karakteristike. Uz sve primedbe, ali i pohvale horskom i orkestarskom delu ansambla, nismo ostali bez utiska da bi se nivo izvođenja i mocartovska brioznost, vrcavost i energičnost, u narednim predstavama, koje će se naizmenično, svakog meseca odvijati i Beogradu i Zemunu, mogli približiti onom zamišljenom idealu klasicističke lepote i interpretativnog stila.

Marija Adamov