Ana Bojović: Mladi su jači od vetrenjača

Takvog je stava Ana Bojović (24), voditeljka studentsko-omladinske emisije „Akademac” koju uređuje Tamara Burević, a koja se tokom školske godine emituje svake nedelje u 12.35 časova na Prvom programu Radio-televizije Vojvodine. To je idealan prostor u okviru kojeg se mladi bave temama koje razbijaju predrasude, pitaju čemu služi fakultet, nalaze razloge zašto dolazi do odliva mozgova, postavljaju standarde, ohrabruju mlade...

„Najupečatljivije teme kojima smo se bavili su one koje imaju težinu i gorčinu povodom nekog događaja koji ne možeš da promeniš, a trudiš se“, objašnjava Ana.

“To je sve ono što naizgled deluje kao borba s vetrenjačama, ali s vetrenjačama za koje nismo pristali da budu dovoljno jake da zaustave nas, mlade. Mislim da ipak nismo nacija žute štampe koja je lenja i čeka vikend da samo isključi mozak i ni o čemu ne razmišlja. Takođe, dobro je razgovarati sa studentima s raznih fakulteta jer se stvara jasnija slika današnjeg društva. Uz ovu emisiju sam postala branitelj mladih. I kada se ne slažem s njihovim stavovima, podržavam hrabrost da ih iznesu i želju da doprinesu nekom razgovoru. Ne volim da učestvujem u pričama da su mladi zatucani, uskogrudi, glupi, sebični, da nisu kao ranije jer sam se hiljadu puta uverila u to kakvi intelektualci postoje u našem svetu. Drago mi je što ovde delimo s njima početnički entuzijazam, dok nisu razočarani u znanje i trud, i volim kad možemo kod njih to da podstaknemo.”

„Akademac” je svojevrsna lekcija za učesnike i publiku, ali i za tebe. Koliko te ti gosti dodatno edukuju i nadograđuju da postaneš pravi akademski građanin?

„Gosti koji dolaze ti pokazuju kako je autoritet i lepa stvar u trenutku kada se mi razvijamo. On nije nešto čega se samo plašiš već i u čijem toku misli možeš da uživaš i gde možda razmišljaš kako bi u životu mogao imati deo njih u svojoj ličnosti. Svi ti ljudi koji su prošli ovde kao glavni gosti imaju uticaj na mene, stvaraju mi veću odgovornost za dalje ponašanje u životu. Nekako, osećam se glupo ako ne usvojim neke reči koje su mi se dopale jer mi ovde predstavljamo neki stav koji šaljemo ljudima, i ako nismo primeri, to je besmisleno.”

Novinarstvo je neophodna profesija

Kakvo nam je novinarstvo danas?

„U ekstremima. Mislim da imamo toliko odličnih, profesionalnih novinara, i najviše volim da, kad ih upoznam, postepeno otkrivam o njima i od njih. Isto tako, mislim da ima i toliko onih koji ne zaslužuju da se zovu novinarima i koji su odavno izgubili taj kompas šta, u stvari, znači novinarstvo, a koji se često pozivaju na profesionalnost. Ali da ima od koga da se nauči – ima. I kako treba i kako ne treba. Stoga su moji planovi da uvek verujem da je novinarstvo profesija koja je neophodno da postoji, da moj put bude takav da uvek znam Kodeks novinara, da uvek verujem u etiku i moral, da i, uprkos raznim strujama, uvek istrajavam na onim temeljima koji ne smeju da se poljuljaju.”

Ipak, saradnja s njima nije samo odgovornost nego i izazov, zar ne?

„Pre svega, lep je osećaj razgovarati s onima koje poštuješ, a s kojima možda u svakodnevnom životu da ne bi imao priliku pričaš. Isto toliko jeste odgovornost jer imaš osećaj da želiš da pariraš po izražavanju i znanju. Nekad je to teže, nekad lakše, ali uvek izazovno. Uvek se trudim da dozvolim sebi da pitam i nešto što mene zanima, a što odstupa od prvobitnog plana, da iskoristim tu mogućnost, ali i da se identifikujem s onima koji gledaju emisiju, da ne bude sebično.”

Kod tebe je specifično da u novinarski svet nisi ušla preko „informative”. Koliko ti to sada znači ili odmaže?

„Mislila sam da će mi biti teže da brzo odvajam bitno od nebitnog, da ću biti uskraćena za neke stvari, međutim, urednica nas podstiče na to da nam prilozi u okviru emisije traju što kraće i da se izdvoje važnije stvari koje su nove i tačne, i da razmišljamo na drugačiji način. Zbog toga mislim da nisam uskraćena, ali želim da naučim da radim te stvari još bolje, brže, s više adrenalina jer ovde češće imamo više prostora za razmišljanje. Možeš da sukobljavaš mišljenja, iznosiš oprečne stavove, da to bude u fokusu iako nije toliko često.”

Ti radiš i s još mlađim generacijama. Koliko je izazovno pronaći zajednički jezik s decom predškolskog i školskog uzrasta?

„Kroz rad baš s najmlađima sam naučila da oni vole da im se obraćaš kao da ih razumeš i da pokušaš da shvatiš njihov svet u datom trenutku. Mozgovi dece su nešto što kasnije vrlo često izgubimo, a ja volim da se podsetim na to koliko oni umeju da budu vispreni, da brzo razmišljaju. Milion puta su nam deca citirala naučnike, podsećala nas na važne istorijske stvari. Kad pomisliš da ne možeš od deteta ništa naučiti, svakako si na gubitku.”

Kakva nas, onda, budućnost čeka?

„Zavisi od mnogih faktora, ali najviše od onih koji su na čelu države, institucija i svih onih tela u koja verujemo. Što se tiče dece, najviše zavisi od roditelja i njihove želje da imaju decu i njome da se bave.”

L. Radlovački