Ružica Dobrijević moli se da joj kuća ne padne na glavu

Za tri godine mora da se iseli iz nje, a već godinama muku muči s krovom i plafonima koji se urušavaju, vlagom u zidovima, pri tom nemaju struju, dok samo u jednoj prostoriji, takozvanoj šok-sobi, imaju jednu slavinu s vodom.

Uz sve to, Ružica već više od 20 godina nema lična dokumenta, što je sprečava da bilo gde radi, a nema ni novca da izradi nove papire.

„U jednoj sobi plafon je počeo da otpada još pre deset godina kada je tata bio živ, ali on se nije trudio da popravi. Kada pada kiša i duva vetar, samo molim boga da se sve to ne obruši na nas. Loši su uslovi. Brat i ja nemamo svoje porodice. On je ometen u razvoju, pre tri godine je slomio nogu, koja ga i dalje boli, prošlog maja su mu dva mladića nanela teške telesne povrede, zbog čega sad ima probleme i s glavom. Živimo od 10.000 dinara koje brat dobija za tuđu negu“, kaže naša sagovornica.

Iako Ružica Dobrijević živi u izuzetno lošim uslovima, a hranu nabavlja po groblju, kako kaže, bez „Dnevnika” ne počinje dan. I zaista, po prostorijama su naše novine gdegod se okrenuli.

„Ja sam osamdesetih godina prošlog veka prodavala „Dnevnik” na ulicama u Kaću. Dve godine sam to radila i bilo mi je dobro, imala sam lepu platu. Ja bez njega ne mogu. Da izvinite, umutiću uštipak i jesti, ali „Dnevnik” moram da kupim!“, priseća se Ružica.

Da bi preživeli mesec, Ružica ponekad radi na groblju i zatrpava rake, kada se održavaju pogrebi pozovu je da dođe po hranu, a ponekad joj pomognu komšinica Desa i sestra Magdalina iz obližnjeg ženskog manastira. Radoslav, kad uzmogne i kad se ukaže prilika, čisti tuđe štale u kojima su bikovi, istovara drva i slično.

"U početku me je bilo sramota zbog svega toga jer, kada sam išla u školu, bila sam jedan od najboljih đaka. Sada kad sretnem svoje drugare, gledaju me sažaljivo, a nemaju pojma kako živim. Jedna žena nam je rekla da možemo da prezimimo u njenoj kući u Partizanskoj ulici, ali i tamo se urušavaju plafoni, a nema ni vode. Što se kaže, ljubila bih i noge i ruke onom ko nam obezbedi kontejner u kojem bismo mogli da živimo brat i ja“, priča Ružica.

Iako nemaju kupatilo, Ružica se dnevno nekoliko puta kupa čak i tokom zime. Kada naiđu hladni dani, greju se na ono što skupe. Kad nema para, ide na groblje i seče šiblje, a kada je pri novcu, onda kupi briket.

Budući da Mesna zajednica Kać ne raspolaže nikakvim prostorom, odnosno objektima u tom mestu, nisu u mogućnosti da Ružici Dobrijević obezbede nov krov nad glavom. Kako nam je predsednik MZ Uroš Lončar rekao, ona nije jedina osoba koja ima takav problem.

„Mi možemo da organizujemo akciju skupljanja novca kako bi Ružica izradila lična dokumenta“, rekao je Lončar.

Osim naših sugrađana, ko želi da pomogne Ružici, može da uplati donaciju na njen broj telefona 061/169-98-58.

„Pre tri godine nam je vlasnik ove kuće rekao da do 2020. godine moramo da se iselimo. Ne bih da pričam o tome, pošto mi to se odmah nepovoljno odražava na moje zdravlje, posebno na pritisak i srce“, kaže Kaćanka koja će, čini se, uskoro ostati bez krova nad glavom.

L. Radlovački

Foto: S. Šušnjević