Za monstrume doživotna robija, kad već nema smrtne kazne

Ta narodna inicijativa za izmene Krivičnog zakona ima izglede da uđe u skupštinsku proceduru, s obzirom na to da su za to ispunjene pretpostavke – najmanje 30.000 potpisa u roku od nedelju dana.

Da je, kao sada, i ranije u našem zakonodavstvu robija od 30 do 40 godina bila najstroža kazna, ovih dana bi, kroz zatvorsku kapiju na slobodu išetao jedan šezdesetogodišnjak, a izgled starine sakrio bi tajnu o njegovom stravičnom zločinu nad detetom iz komšiluka pre tri decenije.

To, srećom, nikako nije moguće u slučaju zlikovca Johana Drozdeka jer je streljan zbog silovanja i ubistva šestogodišnje devojčice 1987. godine, ubrzo posle pravosnažnosti presude na smrtnu kaznu koja je u to vreme postojala, a brisana je pre decenije i po i zamenjena višedecenijskim zatvorom.

Iako se najduže zatvorske kazne često poistovećuju s doživotnom robijom, one to suštinski ipak nisu. Recimo, osuđeni mesar iz Surčina Dragan Đurić, ubica petnestogodišnje Tijane Jurić, i Mališa Jeftović, koji je  2005. godine silovao i ubio trogodišnju devojčicu, mogli bi, ukoliko ih zdravlje posluži, izaći iz zatvora u sedmoj deceniji života.

Pitanje u vezi s tom činjenicom koje svakoga mora da zaboli je: zaslužuju li i najmanju šansu za ma i najkraće vraćanje u društvo zlikovci koji najstrašnijim mučenjem i iživljavanjem ubiju nemoćno, bezazleno biće, birajući ga za žrtvu baš zato što nema nikakve šanse da se zaštiti i uzvrati?

Stručnjaci u oblasti krivičnog prava uglavnom su i dalje podeljeni po pitanju treba li, osim zatvorske kazne od 30 do 40 godina, uvoditi i doživotni zatvor, bez prava na uslovni otpust i pomilovanje.

Deo stručne javnosti, kojoj je priklonjen i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Milan Škulić, smatra da kazna doživotnog zatvora najadekvatnije nadomešćuje nekadašnju smrtnu kaznu.

– Lično sam sklon tome da smatram da je adekvatno da postoji takva kazna kao supstitut smrtnoj kazni – izjavio je Škulić prilikom jedne diskusije. – Čak, na neki način, ona je, iako je skupa za državu, možda i humanija od dugotrajnog zatvora jer čovek koji je proveo više decenija iza rešetaka po pravilu više nije sposoban za neki uobičajen život na slobodi – nema više neku rodbinu koja bi ga prihvatila, nema više kontakt sa socijalnom sredinom i praktično ostaje na ulici.

Profesor ističe da kazna doživotnog zatvora može postojati u dve varijante, s mogućnošću za kasniji uslovni otpust i bez nje.

Kao argument za uvođenje kazne doživotnog zatvora za najteža krivična dela, najčešće se ističe da je potrebna za kategoriju nepopravljivih izvršilaca, kao i da je to najadekvatnija kazna kada ne postoji smrtna kazna jer definitivno sprečava učinioca da se ponovo nađe na slobodi i eventualno ponovo izvrši krivično delo.

Kao argument protiv obično se navodi da je to veoma skupa krivična sankcija. Druga struja smatra, naime, da je i kazna od 40 godina zatvora dobro odmerena jer je po dužni trajanja u suštini doživotni zatvor i da se i njom postiže svrha kažnjavanja. Advokat Zoran Jevrić naglašava da osuđenici srednjeg životnog doba nemaju nikakve šanse da izdrže kaznu od 40 godina zatvora pre svog životnog, biološkog kraja, te da smatra da su male šanse da ih nadžive i mlađi osuđenici.

Mogućnost da se izvršioci najmonstruoznijih zločina nad nemoćnima, ipak kad-tad nađu na slobodi, makar i u poznoj starosti, bila je presudna da i jedan od najvećih protivnika smrtne kazne, pionir abolicionizma kod nas, čuveni advokat Veljko Guberina, na samom kraju svoje karijere i životnog puta, revidira svoj stav.

– Smatram da je smrtna kazna jedina primerena za ubistvo i silovanje deteta, za najteže zločine nad nemoćnima, za izvršioce razbojničkih pljački u kojima poubijaju sve živo što se zatekne, čitave porodice – kazao je Guberina potpisniku ovih redova u jednom od poslednjih razgovora za medije. – Ako je smrtna kazna i morala da bude ukinuta, onda je za zločine koje sam pobrojao, trebalo uvesti doživotnu robiju bez mogućnosti pomilovanja.

J. Jakovljević