U Carigrad na baklave svraćala i Čaplinova ćerka

Kada bi mogla da priča, imala bi šta da kaže. Jedan od njenih sadašnjih vlasnika Goran Ristić, pripadnik treće generacije poslastičara u toj porodici, veli da je sve počelo davne 1937. godine kada je deda Sekula dobio dozvolu za rad.

Pod imenom „Carigrad“ obilazio je  vašare i slične skupove toga doba nudeći tufahije, ćeten alvu, bozu, tulumbe, urmašice, baklave, svilene bombone...

Opredelio se za taj orijentalni stil i ime i tome su ostali verni njegovi naslednici do danas.

Deda je ostao bez roditelja s četiri godine i iz Makedonije odakle potiče, došao da živi kod strica u Novi Sad, u Gundulićevu ulicu, priča Goran.

Kako je dalje rekao, Ristići su iz Makedonije doneli veštinu spravljanja svilenih bombona, a ovde tome dodali i druge poslastice. Sladoled je jedna od tih. Kada je skupio malo para, 1938/39. zakupio je ovaj lokal u tadašnjem Bulevaru kraljice Marije, koji je kasnije i otkupio. Sećam se njegovih priča o načinu rada u to vreme, o tome kako su čuvali led neophodan za hlađenje budući da nije bilo frižidera, pod slamom  i slično, priseća se naš sagovornik.

Sekuli je isprva u poslu pomagala supruga Lojza sa kojom je imao četvoro dece –Ljubicu, Ristu, Mladena i Radmilu.

Kada su došli u situaciju da im je bila potrebna ispomoć, prvo je uskočila najstarija kći Ljubica, a kada je  Goranov otac Rista dovoljno stasao da može da radi, priključio se porodičnom biznisu, napustivši karijeru fudbalera i dalje školovanje.

Tata se potpuno posvetio ovom poslu, kaže Goran i dodaje kako je to  bilo, moglo bi se reći, zlatno dobra „Carigrada“.

Za njega pričaju da je premestio promenadu iz Modene na Bulevar. Zbog njega su se ovde okupljali fudbaleri, a zbog fudbalera devojke. Čitava plejada fudbalera bili su naši gosti. Vujadin Boškov i šampionska generacija Vojvodine, između ostalih. Osim njih, na stotine umetnika, političara, znanih i neznanih prošlo je kroz „Carigrad“. Kod nas je svraćala Čaplinova kćerka Žeraldina  dok je snimala film na Tvrđavi šezdesetih godina, kao i  Bart  Rejnolds, koji je voleo da pojede sutlijaš....

Desilo se jednom, nastalja naš sagovornik, kada je tata imao pune ruke posla da je Bajaga posluživao kako bi mu pomogao.

Koja iz Discipline kičme obožavao je tulumbe, domaću kafu i bozu. I danas kad god dođe u Novi Sad to naručuje, navodi naš sagovornik.

Goran kaže da je osnovni razlog što ljudi vole da dođu u „Carigrad“ to što se tu osećaju prijatno i kao kod kuće.

Ko hoće da pojede dobar kolač bez aditiva, prirodan, što nama komplikuje rad i usporava ga, ali mi od toga ne odustajemo, dolazi kod nas, ističe Goran.

„Carigrad“ je poslastičarnica u kojoj se danas može pojesti četrdesetak vrsta kolača, ali jedan je poseban.

Reč je o Čelik kolaču nazvanom po Petru Čeliku, čija je i receptura. To je u suštini dijetalna poslastica, a sastoji se od brusnice, jabuke, cimeta, sira s nula odsto masti, helljdinih kora i stevije. 

Kao što je Risti u poslu pomagao brat Mladen, tako i Goran vodi sada poslastičarnicu sa bratom od strica Dejanom.

Dejan, ekonomista, se posvetio porodičnom poslu pre 12 godina, a Goran  šest godina kasnije, kada je Rista prestao da radi.

Da su Ristići bili istaknute zanatlije govori i podatak da je Sekula pune dve decenije vodio Udruženje zanatlija, a onda je to isto i  Rista radio do sredine devedesetih.

Ono što je interesantno u najnovijoj epohi postojanja „Carigrada“ jeste činjenica da je jedan od vlasnika – Goran hokejaš i trener Hokejaškog kluba „Vojvodina“.

Ako je u Ristino doba „Carigrad“ bio okupljalište fudbalera, onda bi se danas moglo reći da je mesto sastajanja hokejaša.

Ali ovo je i mesto gde zdušnu podršku pružaju očuvanju kulturne baštine srpskog naroda.

Carigrad je donator Fondacije Laza Kostić i to datira od Ristinog doba, jer je otac osnivača Fonadacije Marine Milić Radović, Tomislav Milić bio advokat i prijatelj ove poslastičarske porodice.

Tome Goran podučava i sina Lazara koji s četiri godine već aktivno učestvuje u akcijama te Fondacije.

Zorica Milosavljević