Preminuo Sava Panković, poznati igrač i trener iz Novih Karlovaca
Dugogodišnji šahovski trener, poznati lingvista i nastavnik ruskog jezika i književnosti Sava Panković preminuo je posle kraće i teške bolesti u 91-oj godini života.
Više od pola veka držao je redovnu školu šaha u rodnim Novim Karlovcima – Sasama i Inđiji i kao pouzdani igrač nastupao za legendarni tim Železničara iz Inđije. Pod vođstvom čuvenog jugoslovenskog šahovskog radnika Stojana Divića, Sava Panković je sa Mirsadom Ljucom, Jovanom Zrnićem, Savom Živkovićem i drugovima proputovao uzduž i popreko šahovske meridijane i paralele duž čitave Evrope, pronoseći slavu srpskog i jugoslovenskog šaha kao tadašnje velesile drevne igre. Iz njegove škole izrastao je i donedavno svetski prvak šahista sa oštećenim sluhom, intermajstor Vladimir Klasan, kao i čitava plejada poznatih majstorskih kandidata: Stevan Nikolić, Aleksandar Kenig, Milan Božić i drugi. Nesebično prenoseći tajne šaha, Sava je kao intelektualac i pedagog prvog reda deci usađivao ne samo ljubav prema magičnim crno-belim poljima, već i spoznaju da su poštovanje protivnika, borbenost, istina i logičko razmišljanje sastavni deo sportskog duha i razvoja mladih ljudi.
Sava Panković će ostati upamćen kao jedan od najvećih i najpristojnijih intelektualaca modernog doba u Inđiji i široj okolini. Kao primeran porodičan čovek i vrhunski lingvista koristio je svaki slobodan trenutak za druženje sa šahovskom tablom. I naš proslavljeni velemajstor Aleksandar Kovačević rado će se sećati njegovog lika i dela: „Nedavno nas je napustio čika Sava Panković. Za širu šahovsku javnost danas, verovatno, ne mnogo poznat. Ipak, ja bih rekao, jedan u nizu vrednih šahovskih entuzijasta na kojima se temelji popularnost šaha u našim krajevima. Sećam se sredine osamdesetih kada su u Inđiji šahovske sekcije vodila dva profesora: Sava Panković i Jovan Zrnić. Iz tih njihovih, tihih, sekcija ponikle su desetine manje ili više uspešnih šahista koji i danas igraju šah ili vode klubove. Radili su iz ljubavi prema deci i šahu – besplatno. Zaradili su nešto vrednije i dugotrajnije: sećanje i zahvalnost“, ističe Kovačević.