Ministarstva zgrću milione na tumačenju zakona

Prema podacima koje je prikupio NALED, tokom 2016. godine primljeno je 3.890 zahteva za dodatno pojašnjenje propisa, ali ta brojka nije konačna jer sedam ministarstava nije dostavilo tražene informacije.

Za svaki zahtev potrebno je platiti taksu, koja za pravna lica iznosi 12.490 dinara, a za fizička 1.530 dinara. Ako pretpostavimo da je dve trećine stiglo iz privrede (taj procenat je sigurno i veći), može se izračunati da su kompanije i druga pravna lica za taksu izdvojile najmanje 32 miliona dinara i građani još dva miliona.

Registar mišljenja

NALED je sugerisao  i formiranje javno dostupnog registra mišljenja. To bi bio  efikasan način da se izbegne dupliranje zahteva i troškova za takse i smanji pritisak na ministarstva koja u proseku moraju da izdaju 22 mišljenja dnevno.

Trošak je i viši ako se posmatra broj izdatih mišljenja tokom 2016. godine. Prema podacima NALED-a, prošle godine izdato je najmanje 5.764 mišljenja (bez podataka iz pet ministarstava), što bi prema istoj pretpostavci značilo da su privrednici za taksu izdvojili 47,5 miliona dinara i građani još 2,9.

Možda ovi izdaci i ne bi bili problem da praksa tumačenja zakona putem mišljenja nije problematična i u suprotnosti s Ustavom.

„Ovde nije reč o opštim pravnim aktima poput zakona i podzakonskih akata, Ustav ih ne prepoznaje i zato doprinose netransparentnosti pravnog sistema, nepredvidljivosti postupanja organa vlasti, pravnoj nesigurnosti i nejednakosti građana odnosno poreskih obveznika, a takvo stanje pogoduje razvoju korupcije, sive ekonomije, poreskoj evaziji i padu javnih prihoda“, navodi u analizi kreiranoj za potrebe NALED-a advokat Vlatko Sekulović.

Šta je problematično sa praksom tumačenja zakona u formi mišljenja?

Iako ministarstva ističu da mišljenja nisu obavezujuća za građane i privredu, inspekcije ih smatraju obavezujućim u svom radu i primenjuju ih na sve, što znači da mogu da kazne firmu koja je dotad radila verujući da poštuje zakon. Problem je i to što privreda za njih sazna tek po dolasku inspekcije s obzirom na to da mišljenja javno objavljuju na svojim sajtovima samo Ministarstvo finansija i Ministarstvo trgovine.

S obzirom na to da mišljenje nije opšti pravni akt i da nije obavezujući onda nema ni definisan rok od kojeg važi tako da građanin ili kompanija može da bude retroaktivno kažnjen (što je zabranjeno Ustavom osim u izuzetnim situacijama). Takođe, ne možete da se žalite Ustavnom sudu na zakonitost tumačenja jer za taj sud mišljenja ne postoje kao pravni akt. S druge strane, u upravnim sporovima s državom i parnicama sudije prihvataju mišljenja pri donošenju presuda.

Jedno od rešenja jeste da tumačenja dobiju formu opštih akata (npr. uputstava), a kako potreba da se dodatno pojasne pojedini članovi dovoljno govori o kvalitetu tih propisa, NALED je u studiji “Javno privatni dijalog u Republici Srbiji” preporučio da se u izradu zakona i podzakonskih akata više uključe građani i privreda i pomognu u kreiranju preciznih i primenjivih propisa.

D. Urošević