Bačkopalanačka pijaca: Vašar za mali pazar i velike priče

Osim za razmenu roba, pijace služe i za razmenu informacija, pričanje naj(ne)verovatnijih priča, ili jednostavno viđenje sa onima za koje znate da će ih tu zateći. Tako je i u Bačkoj Palanci...

U prethodnim decenijama često se pričalo kako pijaca smeta u centru mesta, te je navodno treba iseliti.

Dva puta su privatnici pokušavali da formiraju pijacu negde bliže periferiji, prema velikom Stambenom naselju „Sinaj“ koje broji oko 10.000 ljudi, ali oba pokušaja su propala.

Teško ljudi, vele stariji Palančani, menjaju navike, pa je palanački pijac mali opstao i posle pojave velikih megamarketa. Džaba što je tamo, na primer, ponekad voće i povrće jeftinije nego na pijaci.

Vele ljudi da se tamo osećaju usamljeno, tokom kupovine nekako se sve odvija u akademskoj atmosferi, a na pijaci je kao na vašaru, čuje se žagor, dovikivanje, dobacivanje, čuju se šale, čitaju reklame na tezgama, poput one: svaka snaša voli jaja naša! Osim toga, u centru Palanke blizu pijace je i Dom zdravlja, tu su i zgrade Socijalnog, Katastra, Suda, Opštine, a tu je i glavna Pošta, pa kada se dolazi na jednu od tih adresa skokne se i do pijace iako, primera radi, pazar i po kilometar-dva morati vući do kuće.           

I ovdašnja, u narodu poznatija kao zelena pijaca kojom upravlja opštinsko Javno komunalno preduzeće „Komunalprojekt“, podeljena je na zelenu pijacu, robni deo, ali i zatvoreni deo za prodaju mlečnih proizvoda.

Pre par godina zelena pijaca je adaptirana, natkrivena, opremljena sa lepim tezgama, izgrađeni su novi lokali po obodu pijace.

Međutim, robni deo je ostao onakav kakav je bio i pomalo ruži lepu sliku i pijace, ali i ovog dela grada.

Prodavci u robnom delu vele da su sami morali da se zaštite od sunca, kiše, snega, pa sve izgleda bukvalno kao na vašaru! (Doduše, JKP ima nameru da iduće godine natkrije i ovaj deo pijace...)           

Retko ko i od najstarijih meštana ove varoši može tačno da vam kaže kada je Bačka Palanka zvanično dobila prvu pijacu. Zvanično Carsko-kraljevskom privilegijom br. 5734 od 12. maja 1826. godine Palanka je dobila pravo održavanja vašara i to dva puta godišnje, a malog vašara (pijace) svake srede, pa je time Bačka Palanka postala „trgovište“.

Svojevremeno, zbog naglog rasta stanovništva, ali i viška roba vašari su se održavali četiri puta godišnje – veliki u maju i oktobru, a dva manja u martu i julu.

Pijace su se održavale tri puta nedeljno:ponedeljak, sreda i subota. Posle Drugog svetskog rata vašari su se održavali sve ređe i vremenom se utopili u Šidski vašar, a pijaca je sa glavnog šora preseljena na današnju lokaciju.   

Istorija je, pored ostalog, zapisala da je svojevremeno, formiranjem Nemačke Palanke došlo do spajanja Stare i Nove Palanke.

Zapisano je da se u početku roba na pijacu donosila sramežljivo, a tadašnje Švabe su bile aktivnije, naročito zanatlije. U to vreme skoro svaka porodica uglavnom je imala baštu u okviru kuće, a mnoge i bašte u blizini naselja.

Tezge na pijaci su bila drvena kolica, a početkom prošlog veka napravljene su prve daščane tezge na kojima su pijačari izlagali robu i van dana i vremena predviđenog za pijacu.

Polovinom 20. veka Palanačka pijaca ima betonske tezge i kontrolu vlasti. Nekako u to vreme, a odlaskom Nemaca i dolaskom  novih kolonista iz Bosne, promenjene su i navike i potrebe, jer je došlo do ekspanzije privrede, naročito industrije.

Pijaca je postala tesna, a nadležni su želeli da se u centru grada uredi gradsko šetalište.

Gradska pijaca na sadašnjoj lokaciji prvi je realizovani projekat Urbanističkog plana 1965. godine. Na oko 5.000 metara kvadratnih postavljene su za sadašnje uslove skromne tezge, a po rubovima radnjice limene konstrukcije.

Raspadom SFRJ, ali i promenama u svetu, rušenjem Berlinskog zida, promenama u zemljama istočnog lagera, mnogo toga se promenilo i na bačkopalanačkoj zelenoj pijaci.

Stiglo je ovde dosta izbeglica iz bivših republika, a time su se menjale navike.

Naišla su krizna vremena, ogromna inflacija, pojavilo se mnogo roba bez pouzdanog porekla.

Ovom pijacom, kao i na drugim u Srbiji, na primer, prošlo je dosta trgovaca Rumuna, Rusa, Mađara, ali nekako najduže su ostali Kinezi koji i sada ovde imaju svoje prodavnice.               

Podosta ovdašnjih industrijskih radnika iz vremena samoupravnog socijalizma našlo je na pijaci novo zanimanje, jer su ili isterani iz fabrika ili su u vremenu nakazne privatizacije njihove fabrike prodate instant biznismenima koji su ih zatvorili.

Tako su se ovde, umesto da rade za strugom, razbojem, da šiju torbe i prave kofere, pojavili prvi dileri deviza, pa šverceri, a na kraju ostali prodavci roba iz Turske, Kine, ali i celog sveta. Dosta je prodavaca voća i povrća koji „na veliko“ kupuju na novosadskom kvantašu, a onda to prepakuju u manje štanicle i najlon kese i prodaju primetno skuplje.

Jeste teško, kažu ovdašnji prodavci, ali našli su radno mesto u vremenu tranzicije.

Neki su se i okućili, proširili posao, pa kao gazde zapošljavaju jednog i više trgovca koji za platu dežuraju i prodaju robu na pijaci. Neki su, vele od ovog posla uspeli da i deci kupe stan, da ih iškoluju...

Miloš Sudžum