Sveci, ovce, pulini i buketi u duborezu Međunarodnog kampa u Trešnjevcu     

Ovog puta im je rukovodilac bio umetnik narodnog zanatskog duboreza Đeze Tere iz mađarskog Seksarda.

Nisu profesionalni umetnici, niti su se školovali po akademijama, već su zaljubljenici koji poseduju dar. Domaćin kampa je po zanimanju pekar, ali odavno je batalio oblikovanje kifli i drugih finih peciva pa otvorio firmu za obradu drveta. Enterijer kuće u kojoj okuplja družinu iz regiona impresionira formama nameštaja.     

„Umesto da pečem vekne, radim ono što najviše volim, a još se pride družim s ljudima istih interesovanja – objašnjava Erdelji. – Često odlazim u slične kampove u Mađarsku i Slovačku pa sam, zahvaljujući tim iskustvima, već sedmi put ovde domaćin.“

 Dodaje da se s „braćom po dletu“ sastaje dva-tri puta godišnje,  dogovore se da svako radi ono što najbolje zna, tako da, dok traje kamp, može završiti svoje započeto delo. A svakom se unapred zna namena. Tako je skulptura prvog mađarskog kralja Sent Ištvana, odnosno Svetog Stefana (kanonizovale su ga i priznaju i Zapadna i Istočna crkva), namenjena Rimokatoličkom hramu u obližnjem Oromu, prigodna tabla je urađena kao spomen-obeležje kraj Kluba „Zicer“ u Trešnjevcu, a ostale eksponate već čeka mesto po ataru kanjiške i susednih opština. Sam Trešnjevac je, naravno, „povlašćen“ i već ga krasi više radova, a na raskrsnici koja vodi ka pašnjaku je svetac Vendelin, zaštitnik stočara.  

 Materijal za rad obezbeđuje sam Erdelji, kome to nije problem jer u susednom Adorjanu ima firmu za izradu stilskog nameštaja, opremanje dečjih igrališta rekvizitima od drveta i druge slične majstorije. Kvalitetnih trupaca i pripremljenih formi ne manjka, a on odabira drvo koje je, kad se zaštiti, dugovečno i pod vedrim nebom. 

 „ Ne radimo tek tako, da ubijemo vreme, već je smisao da ono što napravimo ulepša okolinu u kojoj živimo. Izvestan broj radova je postavljen i u Totovom Selu, Kanjiži, Čoki i još nekim mestima, a stvorili smo i kolekciju skulptura religiozne tematike, koju prikazujemo na prigodnim manifestacijama“, dodaje Erdelji.

Tibor Bakšić iz mađarskog sela Đera ne taji svoje korene iz Bosne, a pored rukovođenja fabrikom vode, ostaje mu dosta slobodnog vremena pa oplemenjuje drvo već gotovo pola veka.

 „ Sprijateljio sam se s Erdeljijem na jednoj od radionica i uvek mi je drago da mu dođem u goste“, kaže Bakšić, koji se već odmoćio. – Uglavnom radim biblijske motive, a ovde sam, osim ovce, doveo i dva psa pulina, da je čuvaju. Kod kuće uglavnom rezbarim drvo trešnje, višnje i orahovinu, ali i lipe, koja je mekša, dok se u Trešnjevcu koristi japanski brest i hrast. Moje skulpture završe u crkvama ili gde je već potrebno. Kad je Maribor 2012. bio Evropska prestonica kulture, napravio sam biblijsku kompoziciju životinja, ali ih obukao u narodne nošnje. Ispao je maltene čitav skandal, jedva su dozvolili da se izložba postavi, a se kasnije ispostavilo da je bila veoma uspešna i posećena. Inače, pravim i nameštaj s tradicionalnim mađarskim ornamentima, a ponekada i lovcima postolja za trofeje.“

Viktor Lacko iz Svođina s juga Slovačke po je zanimanju vozač kamiona, a pošto je bilo perioda kada je ostajao duže u inostranstvu ili bio bez posla, veli da se morao nečim baviti, umesto da dangubi ispred televizora.

„ Krenuo sam s rezbarijama na ravnoj dasci, manjim figurama i krstovima, prigodnim za ukrašavanje vozila, a kasnije prešao na razne natpise većih dimenzija i komplikovanije forme – sasvim je zadovoljan svojim učinkom Lacko. – Ovde sam uradio prvu skulpturu, mislim uspelu, buket raznih cvetova, koji se otvaraju, primaju i šalju svetlost.“

Rafael Bagi iz Adorjana već nekoliko godina je zaposlen u „ Četvrti put učestvujem u kampu i radio sam ukrašeni stub s natpisom manifestacije „Kanjiža fest 2017“, kojoj je namenjen. Pošto mi je svakodnevni posao pretežno zanatski, duborez mi dođe kao dobra mentalna relaksacija“, veli Bagi.

 Milorad Mitrović