U Srbiji tri donatora organa na milion stanovnika

Cilj okupljanja bila je edukacija lekara, kako bi oni mogli dalje da informišu svoje kolege i građane na tu temu. Prema rečima direktora Kliničkog centra Vojvodine prof. dr Petra Slankamenca potrebno je omogućiti da svaki građanin dobije osnovna znanja o moždanoj smrti i to jednostavnim, konkretnim i jasnim objašnjenjima.

"Hoćemo pre svega da edukujemo lekare da moždana smrt ima svoje zakonitosti i protokole, da ona zapravo znači da je čovek mrtav, te da srce, pluća i svi drugi organi sem mozga u tom stanju mogu da rade", objasnio je za “Dnevnik” Slankamenac, dodajući da u javnosti postoje dileme o moždanoj smrti, te da je taj termin često neusklađen sa terminom kliničke smrti, koja nastaje s prestankom disanja i rada srca. – Mediji i internet puni su tekstova o lekarskim greškama, a na društvenim mrežama se potcenjuju naučni dometi i medicinska znanja. Mnogo se napora ulaže kako bi se razjasnilo stanje moždane smrti, koje otvara mogućnost dobijanja organa za lečenje bolesnika.

On je naglasio da problem leži u interakciji s javnošću i u tome kako objasniti rodbini preminulog da je stanje moždane smrti nepovratno. Upravo na tu temu govorila je i koordinatorka za utvrđivanje i potvrđivanje moždane smrti i razgovor sa rodbinom u kontekstu kadaverične transplatacije organa prof. Miroslava Živković.

"Razgovor s rodbinom upravo preminule osobe, odnosno potencijalog davaoca organa su veoma teški, višesatni, emotivni i stresni pa zahtevaju orzbiljnu koncentraciju i individualan pristup svakoj porodici", objasnila je Živkovićeva dodajući da je Srbija u začelju zemalja koje imaju donatore odnosno davaoce organa.

"Zbog toga se i trudimo da s rodbinom razgovaramo o tome da nekome organ više ništa više ne znači, a da nekome pak može spasiti život", kaže Živkovićeva.

O svom iskustvu i predrasudama koje je prema lekarima i doniranju organa imala na Simpozijumu je govorila i psiholog Ana Mitrović.

"Moj pokojni otac je doživeo stanje moždane smrti pa smo moja porodica i ja doneli odluku da doniramo njegove organe nakon razgovora s timom lekara za transplataciju", kazala je naša sagovornica, objašnjavajući nam da oni tada nisu bili upoznati sa stanjem moždane smrti te su imali brojne predrasude, zbog čega se ona i uključila u promociju doniranja organa. Ona dodaje da je mislila da ih lekari lažu i da otac nije mrtav, već u stanju kome iz koje će se nekada probuditi.

"Imala sam lična ubeđenja, strahove i nepoverenja da je to konačno stanje. To je neki psihološki trenutak odbijanja i negiranja, gde vi ne želite da prihvatite istinu koju vam lekari govore, a pri tome niste informisani", kaže Ana Mitrović.

Ona je objasnila da donošenje tako važne odluke po rodbinu može biti veoma konfuzno jer su ljudi u tom trenutku u šoku, a njihovi misaoni procesi zakočeni. Ipak, ona je napomenula da svi treba da se informišemo po tom pitanju, jer se svako od nas može naći u takvoj situaciji.

Predavači su juče, osim o načinu utvrđivanja i potvrđivanja moždane smrti, govorili o toj temi i sa filozofsko-sociološkog, hiruškog i religijskog aspekta. Tako su, osim medicinara, govorili i Njegovo Preosveštenstvo Episkop sremski gospodin Vasilije i prof. dr Valentina Sokolovska sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Jučerašnji Simpozijum je, prema rečima organizatora, prvi koji je okupio veliki broj stručnjaka s multidisciplinarnim pristupom, a sličnih će u budućnosti  biti više. Skup je organizovala Akademija medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva u saradnji sa Neurološkom sekcijom Društva lekara Vajvodine i Srpskog lekarskog društva i Klinikom za neurologiju Kliničkog centra Vojvodine.

V. Bijelić