Kamp „Košnica” otvara vrata lepšeg sveta

Kamp je organizovan da bi se smanjila društvena isključenost posebno osetljive grupe dece i omladine bez roditeljskog i odgovarajućeg roditeljskog staranja, kroz socijalizaciju s vršnjacima iz sličnih institucija, kao i s decom iz lokalne sredine kroz različite programe.

 

Učesnici od šest do 13 godina pristigli su iz Sigurne kuće u Novom Sadu, Dnevnog boravka za decu s poremećajem u društvenom ponašanju pri novosadskom Centru za socijalni rad, iz programa za jačanje i podršku porodici u krizi Dečjeg sela u Sremskoj Kamenici, iz opštine Štrpce i iz Dečjeg sela u Makedoniji.



 Svi oni učestvuju u celodnevnim aktivnostima koje im priređuju inostrani volonteri i volonteri Udruženja građana „Košnica” od sedam ujutru do deset uveče. Koordinator kampa Nikola Vučić objasnio nam je da na taj način mališani imaju isplaniran ceo dan i nisu prepušteni sami sebi.

 

„Sve aktivnosti prolaze kroz zabavu pa nemaju osećaj da imaju neku obavezu ili da su pod pritiskom i tenzijom, ali, s druge strane, nisu ni raspušteni, što je važno, jer su to uglavnom deca koja žive u specifičnim uslovima“, kazao je Vučić. „Učesnici kampa zainteresovani su za sve aktivnosti jer im je sve to uglavnom novo i drugačije od njihovog svakodnevnog okruženja.



Mi želimo da ih za trenutak izvučemo iz sredine i otvorimo im vrata da bi znali da postoji i neki drugi svet izvan njihovog okruženja, nešto bolje i drugačije. Na njima je samo da gurnu ta vrata, a naše da im pokažemo da svet postoji.“

 

Učesnici kampa dan započinju razgibavanjem, a ove godine se prvi put razbuđuju uz časove joge. Potom ih očekuju sportske radionice, a u okviru njih škola plivanja, odbojke, košarke ili fudbala. Posle ručka učestvuju u kreativno-edukativnim radionicama, pa se uče sportskom pecanju, slikanju i crtanju i pletenju narukvica. Imaju i priliku da pripremaju užinu za ceo kamp. Popodnevni časovi obično su rezervisani za dramske radionice – lutkarsku, plesnu, ritmičku i video i foto radionicu, a sve radove i ono što su naučili prikazaće u subotu na Dečjem pozorišnom festivalu „Radosno detinjstvo”, koji se u okviru kampa organizuje deseti put. 

Kamp „Košnica”   Foto: V. Bijelić i J. Vukašinović

Devetogodišnja Sonja prvi put je u „Košnici prijateljstva” te je s velikim oduševljenjem priznala da je to za nju jedno od najboljih mesta jer je upoznala mnogo drugara i naučila dosta toga.



 „Stičemo različita znanja i učimo da nam roditelji ne trebaju baš za sve i da možemo i sami nešto da uradimo“, kazala je devojčica, napominjući da i mi stariji možemo da se pridružimo, ali da najpre moramo naučiti neka pravila.“Prvo bih vas naučila pravilima ponašanja koja mi ovde poštujemo, ali i to da ovde treba biti opušten. Osim toga, igrali bismo i žmurke. Mislim da je ovo divan kamp!“

 

Njen drugar, jedanaestogodišnji Božidar iz Makedonije, kazao nam je da je oduševljen aktivnostima koje su za njih organizovane u kampu.

„Prvi put sam tu i super mi je jer sam upoznao mnogo drugara i svi smo se za kratko vreme združili“, kazao je dečak, dodajući da svi zajedno spavaju u šatorima, zabavljau se i sviraju, ali da on najviše voli kada se kupaju na Jami.

 

U organizacionom timu kampa je 28 volontera, a kako nam je objasnio Dragan Radošević, svi oni pokušavaju da u interakciji s drugima budu slobodni.

 

„Znači mi ta povratna informacija koju dobijam od dece jer se desi  da se umorim tokom dana, ali kada vidim da su oni srećni i zadovoljni, onda i ja budem ispunjen“, objasnio je Radošević. “Prija mi taj osećaj da sam svoje slobodno vreme iskoristio pametno. Ovih dana napravićemo tobogan, kojim će se učesnici kampa spuštati do vode, te postaviti zip-lajn da bi se svi oni vozali s jednog kraja Jame na drugi.“

 

Osim lokalnih volontera, u kampu su ovih dana i oni iz raznih evropskih država, a među njima je i Floron Brosole iz Pariza, koji vodi radionicu fotografije i, kako je rekao, jedva čeka da prezentuju radove na festivalu u subotu. Osim iz Francuske, tu su i volonteri iz Portugala, Španije i Rusije, koji ulepšavaju dane učesnicima kampa.

 

V. Bijelić i J. Vukašinović