Prva noćna utakmica u Vojvodini odigrana u Odžacima

Nije tada bilo Lige šampiona pa da se zvanično zna koliko je jak bilo koji tim na Starom kontinentu, ali istoričari sporta onaj iz austrijske prestonice porede s današnjim madridskim „Realom“, „Bajernom“, „Ajaksom“ ili „Milanom“.

Odigrali su šest utakmica u velikim gradovima, po dve s timovima iz Kragujevca i Beograda, jednu s onima iz Osijeka i Zemuna, a pretposlednju u Oyacima. Nevelika varoš bila je privredno izuzetno prosperitetna, a naročito zahvaljujući gigantskoj Fabrici tekstila, kanapa i užarije vlasnika Johana Ertla juniora. Bila je toliko velike produkcije da je, zahvaljujući njoj, specijalizovanoj berzi koja je čitavoj Evropi određivala cene raznih proizvoda od prerađene kudelje sedište bilo, gde će drugde nego – u Odžacima.

Nije njegov otac, koji se takođe zvao Johan (1882–1922), prozvan  „veliki sin Odžaka“, bio beskrupulozni kapitalista morganovskog profila, već kao veliki ljubitelj sporta izdašan u donacijama. Otvarao je teniske terene za pripadnike građanske klase koja nije želela da se meša s lokalnim proleterima i ostalim purgerima, ali još više je pomagao Sportskom klubu „Odžaci“. Njegova ga je fabrika, kao pokrovitelj, osnovala 1919. s grupom fudbalskih entuzijasta, što je bilo gotovo podrazumljivo, s obzirom na to da su igrači i brojni navijači uglavnom bili zaposleni na tekućim trakama gazda Johana. Poslodavac im je odmah izgradio i održavao igralište na Vašarištu. Nakon očeve smrti, sin, koje preuzeo vođenje kompanije, ali i društveni angažman, šest godina kasnije je na placu fabrike podigao i moderan stadion, sa svlačionicama, kupatilom i tuševima, što je bio neviđen luksuz za to vreme. (Njegovi arbajteri su s podsmehom gledali „buržuje“, koji su u okviru tog prostranog sportskog kompleksa, odeveni kao za korzo u besprekorno ispeglane bele pantolone, prebacivali reketima lopticu preko mreže.)

A Johan Ertl stariji, ugledni industrijalaca i nakon Velikog rata poslanik u prvom sazivu parlamenta Kraljevine SHS, imao je veoma dobre poslovne veze, koje su dobacivele ne samo do Beča i Budimpešte već čak i do Velike Britanije. Nasledio ih je potomak pa mu nije bilo teško da okrene telefonom koga treba da bi „Rapid“ skrenuo s magistralnih puteva i pristao da 25. jula 1936. dođe u malene Oyake.

Pošto su meteorolozi predviđali da će toga dana, kao i prethodnih i potonjih, biti velika žega, rešio je da napravi pravi spektakl i najavio prvu noćnu utakmicu u istoriji vojvođanskog fudbala. Ulaznice su želeli mnogi iz okolnih mesta, pa i iz Novog Sada i Subotice, koji se nisu našli u planu turneje, i pošto je postojala opasnost da se domaći gledaoci zdravo najede ako se ispostavi da su višak, odlučeno je da se igra na nešto prostranijem Vašarištu.

Usledile su velike pripreme, trava je potkresana temeljno kao na Vimbldonu, sve je uglancano, ali je najveći problem bilo osvetljenje. Ertl je angažovao inženjere iz svoje fabrike da izračunaju kako da nesigurna gradska energetska mreža izdrži dodatnih nekoliko hiljada najjačih sijalica, koje su majstori postavili na stubove oko samog terena. Tadašnji golman „Odžaka“ Mihael Katona mnogo kasnije je pričao zainteresovanoj mlađariji da se na terenu videlo kao usred dana. Istina, malo je pomogla i mesečina.

Uglavnom, sve je bilo spremno za doček renomiranih gostiju, predvođenih Francom Binderom Bimbom, bombarderom koji se nije libio da šutira i s više od 30 metara i postiže spektakularne golove. Došli su nekoliko časova pre početka utakmice iz Zemuna, gde su prethodni dan izgubili od „Sporta“ s 2 : 1, a glamurozan prijem im je priredio lično gazda Ertl (tada i narodni poslanik) u jednoj od sala velelepne zgrade uprave fabrike, u čijem je krugu bio i njegov stan s letnjikovcem. Tek da blazirane Bečlije vide da se nobl-nivo primio i na bivšoj periferiji Habzburškog carstva. 

Osokoljeni što je nekoliko dana ranije u Beogradu „Rapid“ s 5 : 1 demolirala „Jugoslavija“, za koju je nastupalo i nekoliko standardnih reprezentativaca, čim je u 21 čas počela utakmica, domaći igrači su krenuli silovito, ali se brzo pokazalo da samo entuzijazam nije dovoljan. Već u 10. minutu su primili prvi gol, a u drugom poluvremenu još dva. Publiku je malo razočarao poraz njihovih ljubimaca, ali su shvatili da je jedno biti junak u svom šoru, a sasvim drugo internacionalna zvezda.

Gosti nisu bili previše raspoloženi da proslavljaju pobedu pa negde zaglave i terevenče jer ih je već sutra čekalo novih 90 minuta u Osijeku i poslednji nastup u Jugoslaviji za tu godinu.

Utakmica za pamćenje je vremenom ušla u lokalne usmene mitove po ko zna koliko puta prepričavana, te se po nekim verzijama pominjalo da joj je prisustvovalo čak 15.000 gledalaca. Međutim, ni da ih naguraju kao u vozove tokijskog metroa, teoretski ih nije moglo stati više od 3.000, koliko otprilike pominje i zvanični izveštaj. Ipak, u Odžacima je taj rekord oboren tek 40 godina kasnije.

Toga dana su šoranje lopte, kako su neki tada posprdno govorili, naprasno zavoleli i oni birtaši koji su fudbal smatrali zaludnom zanimacijom derana i dokonih luftika. Još od podneva padali su s nogu konobari u dupke punim improvizovanim bifeima oko igrališta, a čim je sudija Nestor Segedinski iz Subotice, tada jedan od najboljih u Vojvodini, odsvirao kraj utakmice, uz hektolitre piva i vina u kafanama po celom gradu svi su postali vrsni poznavaoci driblinga, voleja, centaršutova i drugih finesa igre.

Uglavnom, bio je to društveni događaj prvog reda za celu zemlju pa je i prestonička „Politika“ imala svoga izveštača. Kako i ne bi, kada su pod reflektorima tek koju godinu ranije odigrane su još samo dve utakmice, po jedna u Zagrebu na stadionu „Građanskog“ i beogradskog BSK-a.

Stevan Miler

(Tekst je deo projekta koji je sufinansiran od strane Opštine Odžaci. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Opštine.)