Ninine mustre: Razmažena

Na sreću, ne baš u svim. Recimo, jako sam retko sama nameštala svoj krevet. Nekako se uvek dešavalo da ustanem, nekud odem, a kad se u nekom trenutku ponovo nađem u sobi, krevet je već namešten. Nisam ni primećivala da je namešten. Kako su godine prolazile, mama je iz nekog meni tada čudnog razloga, počinjala da se ljuti kada bih došla sa posla, a krevet nije zategnut. Najčešće bi malo gunđala i sama krenula da ga zateže, a ja se čudila zašto uopšte gunđa, kada ga uvek na kraju ona namesti. I još bi mi rekla da se ni ne trudim, kada ga do tog trenutka nisam uredila.

Mama je bila jako blaga u mom vaspitanju. Maksimalno se trudila da me poštedi bilo kakvog naprezanja i uvek to pravdala tvrdnjom da imam ceo život pred sobom, te da ću se naraditi sasvim dovoljno. Kako su je godine stizale, a sa njima i umor i nezadovoljstvo od neostvarenih snova, tako je počela i da mi zamera što joj ne pomažem malo više. A ja jednostavno nisam umela da uradim ništa dok mi ona ne kaže. Nisam umela. Ne pitajte me, ne znam kako. Kao da mi je u glavi isključeno dugme za pomoć u kući, sve do trenutka dok se mama ne pojavi na vratima i ne kaže da nešto uradim. Iako je to bilo frustrirajuće, sutradan bi se ponavljala ista scena, kao da ništa iz prethodnog dana nisam naučila. I nisam naučila. Ja sam se ponašala onako kako sam „isprogramirana“ da se ponašam. Tek kada sam se odselila od kuće, uvidela sam koliko je moje nečinjenje problem, jer gde god da sam bila, krevet se nije nameštao „sam od sebe“ niti je bilo ikoga da me na taj čin podseti, kao ni na druge radnje koje ljudi prirodno obavljaju da ne bi živeli u haosu.

Prošlo je dosta godina, a ja sam pravila „rusvaj“ gde god da se nađem. Mukotrpan je put povratka na pravi put na kojem neću zagorčavati život ni sebi ni drugima. Mnogo sam toga uspela da savladam, ali, nerado priznajem da još uvek ima stvari na kojima moram vredno da radim. Iz velike ljubavi i nežnosti, mama je jačala neke moje slabosti. Previše me štiteći, zapravo mi je oduzela mogućnost da se radujem sopstvenom obavljenom poslu. Nije me naučila da se divim stvarima koje bih sama uredila, poslagala ili oprala i uskratila mi je osećaj zadovoljstva zbog obavljenog posla. A to je motiv da se bilo šta u životu uradi. Kada nešto završiš, osećaš se dobro. Nešto si učinio, nečemu si doprineo, nešto je lepo zahvaljujući tvom trudu.

Malo je osećaja koji to zadovoljstvo mogu da nadmaše, o kakvoj god da se vrsti truda radi. Mama nije drugačije umela. Iz svog detinjstva ispunjenog patnjom, ona je umela samo beskrajno da voli bez rezerve se dajući svojoj deci, pružajući svu ljubav, pažnju i nežnost za kojima je celog svog života žudela. Sva sreća pa me je naučila i to da se čovek uči dok je živ, pa evo svakodnevno učim o sebi. Iz njene bezuslovne ljubavi danas crpim snagu da se menjam, da budem bolja osoba za sebe i za druge. Nije lako, ali mnogo je lepo kada ujutro lepo namestim krevet i potrudim se da učinim sve drugo što mogu da ulepšam i uredim svet.

Ninu pratite na www.ninamartinovic.com.