Poruke

Prvo osetim šok, pa se onda srce uzlupa, pa onda neverica, odbijanje da poverujem da se tako nešto dogodilo (mada sam se već uverila da se dogodilo?!), a onda u zavisnosti od prirode „nezgode“ počinjem da kukam, u sebi ili glasno, svejedno je. Kukam i pitam se zašto mi se to dogodilo. Ne očekujem odgovor stvarno, nego je to samo način da izbacim ljutnju iz sebe, a kako će se kasnijih godina ispostaviti, i da odmah skinem odgovornost sa sebe, jer time što se pitam zašto mi se nešto dešava, očekujem da neko ili nešto izvan mene snosi odgovornost za nemilu situaciju. A posebno su me izluđivale situacije koje su mi se ponavljale. Tu bih automatski koristila sledeću varijaciju pitanja: Zašto mi se to stalno događa? I zašto se baš meni ovo stalno događa? Pa bih se onda sa jadom u duši prisećala svih sličnih situacija i još više rasplamsavala sopstveno nezadovoljstvo.

Iz današnje perspektive kada to sve posmatram, skoro mi je neverovatno kako sam mogla da budem ubeđena da ja sama nemam nikakve veze sa okolnostima u kojima se nalazim. Kako sam mogla da verujem da se život baš na mene okomio i to svaki put na sličan način? Kako li mu je samo uspevalo da baš za mene do detalja organizuje gotovo identične ljude i situacije i da uvek izazove moje slične reakcije? Na putu traganja za poboljšanjem kvaliteta življenja, naišla sam vremenom na odgovore i na ova pitanja. Poruke. To su poruke. Život mi kroz razne situacije šalje poruke. Te su poruke samo meni date, i samo ja mogu da ih razumem, jer imaju veze samo sa mnom. Prvo sam naučila da te situacije zahtevaju svesnost. Moram da izbegnem kukanje i da promenim pitanje. „Šta mi se dešava?“, umesto: „Zašto mi se dešava?“. „Šta mi se dešava?“ nema onu dozu optuživanja i kukanja kao „Zašto mi se dešava?“. Kada svoje uzburkane osećaje oslobodim optužbi, jadikovki i ljutnje, određeni deo svesnosti se takođe oslobodi i ja počinjem duboko da dišem. Kiseonik u većim količinama stiže do mozga i ja počinjem efikasnije da razmišljam. Dolazi do opuštanja. A u stanju opuštenosti, odgovori sami naviru. Sve postaje kristalno jasno i umesto da se durim na život i „njegove“ okolnosti, ja učim. Učim o sebi, jer u tim momentima sagledavam koji su to moji postupci, moje misli, ideje, ili reči, doveli do mogućnosti da mi se nešto neprijatno desi.

Pošalje život poruke i kroz prijatne situacije. Ali o njima uglavnom ne razmišljamo, prihvatamo ih zdravo za gotovo, neko vreme uživamo, a kada prođu, osim što ih se ponekad setimo, nikakvu drugu blagodet iz njih ne dobijamo. Nekome je možda neprihvatljivo da neku po svemu sudeći neugodnu situaciju prihvati, ali ja sam se uverila mnogo puta da je prihvatanje prvi korak ka razumevanju, a onda i napredovanju u svakom smislu. Zato ne odbijam poruke koje mi život šalje kroz razne neugodnosti, nego duboko udahnem, i na traženje značenja te poruke prionem. Rezultat je uvek isti: krivicom se ne bavim, a jačam sopstvenu odgovornost, i bar sam za nijansu bolja osoba nego što sam pre bila.

ninamartinovic.com