INTERVJU Simon Grabovac: Druge umetnosti, nova energija, snaga i sokovi

Devet predstava inostranih i naših trupa odabrao je selektor i izvršni producent ovog festivala Simon Grabovac, u nameri da ukaže na to šta pozorište pozajmljuje od drugih umetnosti, i kako to pretvara u pozorišni jezik iz kojeg se stvara predstava.

Do ovog zajedničkog imenitelja Simon Grabovac je došao gledajući predstave koje je selektovao za ovogodišnji festival.

Na Infantu nema unapred zadatog koncepta, ali kako se onda snaći u svemu tome i načiniti izbor predstava?

– Možda nema unapred datog koncepta, ali, sakupljajući informacije o tome šta se događa u tom prostoru alternativnog i novog teatra i birajući predstave, pokušavao sam da izdvojim neku osnovnu ideju koja ih povezuje. Jer, unapred određeni koncept može da dovede do toga da mnoge dobre predstave ne mogu da dođu na festival, a može da “proguta” i neke interesantne, koje možda nisu sto odsto deo tog koncepta.

Zato sam naknadno, iz onog što sam video, sabrao ono što mi se učinilo da ima zajednički imenitelj i pronašao ga u tome da pozorište, bar ovo istraživačko, sve više pokušava da se bavi korišćenjem iskustava, materijala i tehnika iz drugih umetnosti. S jedne strane, pozorište pokušava da to iskoristi, a s druge da tome da novu energiju, snagu, sokove.

Pozorište ima moć preobražavanja, ali ne mislim to u političkom, nego u nekom ljudskom smislu, da pokreće ljude na neke nove činove, istraživanja, na to da počinju da sumnjaju, gledaju kritički, proveravaju iznova neke stvari, što je jako bitno, zato što nijedan naš stav, odnos prema svetu, ne može da bude večito isti.

Zbog skandala na Sterijinom pozorju ođednom je postalo veoma aktuelno pitanje žirija. Kako ćete ga vi izabrati?

– Festivali su jako krhka i osetljiva građa i tu svako ko duže radi, kao ja, zna da je dovoljna samo jedna stvar, da prva predstava ne bude nešto veliko i dobro, pa da festival sasvim drugačije prođe. Isto tako je bitan svaki segment. Selektori su jako bitni za festival, moraju da osete šta je suština festivala i da rade za taj festival, a ne protiv njega. Mora se razmišljati i koji će ljudi biti u žiriju, jer žiri mora da poštuje ideju festivala i sve one koji učestvuju, i da iz ponuđenog bira onog ko po njima zaslužuje neku nagradu.

Naravno, svaki festival i svaki selektor može napraviti drugi izbor predstava, a na Infantu žiri može i da izrazi svoje mišljenje na kraju o festivalu, kvalitetu predstava, organizaciji. Mislim da ta komunikacija između svih učesnika mora postojati, da bi festival bio živ, i da bi ljudi koji dođu na festival, osećali da on pripada njima, i da bi svi trebalo da rade na tome da on uspe.

Mi alternativu kao da shvatamo više ideološki, a ne kao estetsku kategoriju, čak i kada je pozorišna umetnost u pitanju? 

– Ove godine sam imao jako veliku dilemu na početku festivala, da li ići na varijantu političkog teatra, jer očito da ima predstava koje su izazov i koje pokreću neke stvari, ili baviti se nečim drugim. Ja volim  političko pozorište, koje pokreće sve vrste društvenih problema i govori o njima. Međutim, ne volim ono koje baš upire prstom u neke stvari i postaje suviše agresivno. U tom smislu sam bio vrlo skeptičan oko mnogih predstava koje sam video.

Druga bitna stvar je da je ovo alternativno i novo pozorište, što znači da traži nešto novo i drugačije, a očito je da se sada ove trupe, ili predstave, većina njih, čak preko 70 odsto, vraća pozorišnom jeziku, istraživanjima onog što je osnova umetničkog izraza, osnova života. Možda je to neki paradoksalan odgovor i na politički teatar, možda smo stvarno suviše njime preopterećeni, jer, u suštini, malo je njegovo dejstvo. Čovek može s jedne predstave da izađe gnevan, a sutra da nastavi isto da živi.

U nedostatku novca, i zbog slabašnih sezona, institucionalna pozorišta se sve češće okreću alternativnom teatru. Da li je to promena u repertoarskoj politici ili su samo pomenuti razlozi u pitanju?

– Tu ima svega i svačega. Pre svega mi smo, i tu ne mislim samo na pozorišni život, nego na uopšte ljudski, zatrpani mnogim stvarima koje su nebitne. Ali, kroz neke moramo proći i rešavati ih zato što su prisutne. Tako je i s ovim. Problem je, pogotovo kod nas, što nije došlo do svesti da se savremena umetnost mora podržavati, pre svega država to mora da radi, zato što, ako nje nema, kroz deset ili pedeset godina neće imati o čemu da se priča. Alternativa je po svom osnovnom biću ukazivanje na drugi put, drugu mogućnost, kritičko odnošenje prema svemu onome što su negativne stvari u društvu. Ona je takva, sama po sebi, nešto što preti društvu i ono odmah svoje pipke povlači, pokušava da se zaštiti od toga, i zato nema pravog finansiranja, ni sistemskog rešenja.

Da li je bilo dovoljno novca da se sve na Infantu realizuje kako je zamišljeno?Da li je kasno dobijen?

– Znao sam da ćemo dobiti novac od Grada Novog Sada, našeg osnivača, ali dosta kasno su druge odluke donete, i, praktično, nikakve drastične promene se nisu mogle uraditi. Jedino što je ostalo je da možemo malo komotnije da dišemo. Imao sam ambiciju da dovedem dve, tri predstave, koje bi bile baš kruna ovogodišnjeg festivala, ali, jednostavno, to je bilo neizvodljivo, jer ne možemo tako kasno da potpisujemo ugovore za učešće na festivalu.

N. Pejčić