Pismo „Dnevniku” iz Pariza: Živela kriza

Naravno, nikada je u potpunosti ne mogu objasniti, baš kao što ni lokalne televizije nisu bile u stanju da razjasne gledaocima zašto su se nedavno na predsedničkim izborima dva desničarska kandidata pojavila kao praktično jedini izbor iz glasačke kutije. Svima je otprilike, ali samo otprilike, bilo jasno da je demokratija tu negde zatajila na delu – a to je upravo baš ono što se trudi da prikaže drzak i smeo film Žan-Fransoa Davija „Vive la crise! - Živela kriza”

Film počinje u 2025, u trenutku kada Marin le Pen, koja je već na vlasti nekoliko godina, konačno reši da se lično odmori i pusti malo francuski narod na miru. Ali, kako sve to izgleda? Etien, koji je radio u ministarstvu za očuvanje klimatskih uslova, upravo je izgubio posao i, ne bi li se utešio, šeta se od bara do bara gde pije i priča svima svoju priču. Lutajući tako, u baru sreće Montenja, bivšeg profesora filozofije, koji živi na margini – protiv koje on lično nema ništa protiv – te će njih dvojica, zajedno s nekolicinom istomišljenika i lokalnih likova, osnovati malo društvo čiji će cilj biti borba da se sačuvaju Zakonik i zakonska prava iz prošlosti.

Za trenutak, pre početka filma, pomislila sam da je naslov možda poluironičan. Znam, naime, da ima puno vrsta, kategorija krize, kao što znam da i u svakoj  krizi možemo u nečemu uživati: u slobodnom vremenu, u mogućnosti kreativnog ili ljubavnog, emotivnog mira – kada ne idete na posao i svi vas ostave na miru.. Međutim, postalo je vrlo brzo jasno da film govori i o nečemu sasvim drugom: Francuska je dugo bila smerna i dugo je ćutala, svoje građane Pete republike dugo je uljuljkivala uz zvuke Marseljeze, uveravala ih  da će im, i gladnih stomaka, ipak biti veselo i dobro u životu. U takvom okruženju se društvene nepravde i neprilike i nisu preterano mogle čuti ni videti u savremenoj francuskoj književnosti i uopšte umetnosti.

Na festivalima - kao što je onaj u Kanu, iako su nagrade išle francuskim susedima (na primer Kenu Louču za ostvarenje „Ja, Danijel Blejk”, koji se glasno buni protiv eksploatacije britanske države), francuski reditelji su i dalje mirno o svemu tome ćutali. Tako je bilo do nedavno. Sada glas kao da se podigao za nekoliko oktava. umetnici glasnije kritikuju sistem i jače negoduju protiv svake nepravde. Tako i film „Vive la crise” (što je poznati sociološki izraz, koiji je plasirao slavni Pjer Burdije) opominje da ukoliko ne budemo dovoljno razmišljali, možemo završiti sa fašističkom ili nekom drugom vladom koja osporava osnovna prava čoveka.

Dakle, film Žan-Fransoa Davija počinje analizom  slučajeva ljudi koji su ostali bez posla. Reditelj nam tako prikazuje staricu koja krade u samoposluzi kutiju sardine, jer ima malu penziju. Kasirka je pušta da prođe nekažnjeno, jer uskoro i sama počinje da vrišti o tome šta je sve završila od škole, a evo gde sada radi za minimalac. Slede potom slični primeri ljudi ostalih bez posla i primanja, ali i bez prava koja im po zakonu pripadaju. E, tu je reditelj Žan-Fransoa Davi čak i oštriji od svog kolege Kena Louča, jer istovremeno kritikuje i poslovičnu francusku ležernost duha, njihovu uobičajenu naviku da prvo brinu o lepom vremenu, ležernom seksu i nadasve o dobrom vinu i zavodljivim obrocima, a manje o deci ili higijeni duha i tela.

Zapravo, „Vive la crise! - Živela Kriza” na komican način pokušava da izmiri brojne socijalne nepravde i razlike (recimo, potreba za prisustvom fenomena prostitucije ili homoseksualnog glasa). Pa ako efekat njegove kamere i nije razbijajuće smešan, to je zato što je pravo lice savremene Francuske pred okom rediteljeve kamere – zapravo isuviše tužno.

Nina Živančević