Miroslav Miki Radonjić: Nije misija festivala da nagrađuje samo remek-dela
Žiri 62. Sterijinog pozorja, koji su činili Predrag Manojlović, Isidora Žebeljan, Nikita Milivojević, Aleksandar Popovski i Emina Elor, naveo je u obrazlaženju odluke da ne dodeli nijednu nagradu, da je festival kadgod bio „svetkovina kulture, pameti, kreativnosti koja nas je decenijama svrstavala u red stvaralaca ravnih vrhuncima evropske kulture”, ali da su predstave iz viđene selekcije pokazale da je „istinski, suštinski kvalitet umetničkog rada u pozorištu u velikoj većini slučajeva nedovoljno blizu onim umetničkim principima na kojima je i radi kojih je osnovano Sterijino pozorje”...
– Mnogo se ovih dana govori o izvornim principima i misiji Sterijinog pozorja – kaže u intervjuu „Dnevniku” direktor Sterijinog pozorja dr Miroslav Miki Radonjić. – Samo ću da podsetim da je Sterijino pozorje osnovano 1956. sa idejom da se unapređuje, razvija i promoviše domaća dramska književnost i pozorišna umetnost, koji u to vreme nisu bili na respektabilnom nivou. Tokom 62 godine postojanja, institucija i festival su različitim delatnostima ostvarivali ovako definisane ciljeve. Umetnički saveti i veća, a u kasnijim godinama selektori i žiriji, dovodili su i nagrađivali ponajbolja ostvarenja naših pozorišta u jednoj sezoni. Nikada misija Sterijinog pozorja nije bila da na festivalu učestvuju isključivo remek-dela pozorišne umetnosti, jer bi onda umesto blizu hiljadu predstava i nekoliko stotina laureata, u prethodnih šest decenija na Pozorju učestvovalo dvadesetak nesumnjivih remek-dela i bilo nagrađeno desetak dramskih umetnika.
Šta, po vama, u obrazloženju žirija znače, da parafraziramo, nedosegnuti dometi Sterijinog pozorja? Može li uopšte da se poredi Pozorje u vreme Josipa Vidmara i ovo danas – setimo se, uostalom, samo Ćirilovljevog pojma “optimizam sećanja” kojim je “pravdao” brojne selekcije Bitefa nakon njegovog “zlatnog doba”?
– Već sam ranije izjavio da ne želim da komentarišem odluku žirija 62. Pozorja, kao što to uostalom nisam nikada ranije činio. Oni imaju autonomiju i slobodu u odlučivanju i obavezu da svoje odluke obrazlože stručnoj i najširoj javnosti. Iz ličnog iskustva, pošto sam bio član žirija 12 pozorišnih festivala u zemlji i regionu, mogu samo da kažem da je moj princip bio da sve nagrade na tim festivalima moraju da se dodele, uzimajući u obzir precizno definisan referentni sistem koji sačinjavaju selektovane predstave. Moj mandat kao člana žirija nije bio da dajem dijagnozu opšte slike pozorišne umetnosti u našoj zemlji i regionu, niti da razmatram predstave koje nisu u selekciji ili su bile na sceni naših pozorišta pre deset ili dvadeset godina i tada predstavljale nesumnjiva remek-dela, već da od ponuđenih ostvarenja izaberem ono što je najbolje. Ponavljam, remek-dela su u pozorišnoj umetnosti vrlo retka pojava i ako bismo samo njih nagrađivali, onda bi se izgubio svaki smisao takmičarskih teatarskih festivala.
U potonjem medijskom obrazlaganju stava žirija, Predrag Miki Manojlović je ocenio da je „Srbija puna upitnih Sterijinih nagrada”. Znači li to da ubuduće, recimo, nijedna glumica koja ne dosegne nivo Milene Zupančič ne može da zasluži priznanje na Pozorju?
– Sami ste odgovorili na postavljeno pitanje i time otklonili svaku dilemu. Simpatičnu analogiju plasiralo je Udruženje dramskih pisaca Srbije u njihovom komentaru odluke žirija 62. Pozorja. “U trci na 100 metara svetski rekord iznosi 9,58 sekundi. Da li na svakom svetskom prvenstvu ili olimpijskim igrama neće biti dodeljena zlatna medalja ako pobednik ne bude trčao brže ili bar na nivou svetskog rekorda?”
Ova godina je po mnogo čemu trebalo da bude prelomna kada je reč o ideji da se povrati stari koncept baziran na domaćem dramskom tekstu. Da li je sada taj koncept doveden u pitanje?
– Odluka o povratku na izvorni princip Sterijinog pozorja nije doneta naprečac, kao što ni odluka o proširenju koncepcije festivala pre deset godina nije doneta bez konsultacija sa stručnom pozorišnom javnošću. Ne postoji domaće pozorište bez domaćeg autora i to je činjenica. Ne razumem čemu otpor ideji da se u takmičarskoj selekciji Sterijinog pozorja nađu predstave nastale po delima naših pisaca, odnosno autorski projekti naših umetnika koji su rađeni prema dokumetarističkoj građi ili u postdramskom maniru. Dakle, Pozorje je već uvažilo da u savremenom pozorištu ne mora sve da polazi od klasičnog dramskog predloška. Interesantno je da u našem najbližem okruženju bez ikakvih problema funkcionišu festivali nacionalnih dramaturgija – Teden slovenske drame u Kranju, Marulićevi dani u Splitu ili Festival bosanskohercegovačke drame u Zenici.
Koliko je vaša selekcija doprinela oceni žirija da nema vrednih umetničkih ostvarenja, osećate li u tom kontekstu dodatnu odgovornost?
– Kada je reč o selekciji, ona po meni predstavlja realnu sliku našeg pozorišta i produkcije nastale prema domaćem autoru u ovoj sezoni, ni bolju ni lošiju, već realnu sliku. Nemoguće je da festival bude bolji od onoga što je ponuda u našim teatrima. Interesantno je da od devet predstava u selekciji, njih šest je već učestvovalo na preko dvadeset festivala u našoj zemlji i regionu i da su osvojile preko trideset nagrada. Da li je moguće da su baš svi selektori i žiriji tih festivala pozorišno nepismeni? Da li zaista mislite da u selekciji 62. Pozorja, u kojoj su, između ostalih, za nagrade konkurisali Milena Marković, Dušan Kovačević, Vuk Bošković, Igor Vuk Torbica, Kokan Mladenović, Dino Mustafić, Iva Milošević, Snežana Trišić, Milan Nešković, Irena Popović, Vladimir Pejković, Vladimir Petričević, Darko Nedeljković, Vesna Popović, Gorčin Stojanović, Marija Kalabić, Lana Cvijanović, Boris Čakširan, Maja Mirković, Jovana Gavrilović, Saša Torlaković, Boris Isaković, Mirjana Karanović, Nada Šargin, Dušanka Stojanović, Gordana Đurđević Dimić, Radoje Čupić, Bojan Žirović, Dragan Petrović Pele... nije bilo onih koji su više od prosečnog? U ovoj selekciji našlo se preko 40 Sterijinih nagrada sa prethodnih festivala. Bilo je, naravno, i odličnih predstava koje nisu ušle u selekciju – jer sam negde morao da podvučem crtu – ali i one samo potvrđuju to da, uprkos teškim okolnostima, naši dramski umetnici stvaraju estetski relevantna dela u evropskim okvirima. Tu pre svega milsim na Andraša Urbana, Egona Savina, Nebojšu Romčevića, Zlatka Pakovića, Roberta Lenarda...
Mogu li odluke žirija uticati na rad institucije kakva je Sterijino pozorje? Hoće li se o novonastaloj situaciji izjašnjavati i uprava Pozorja?
– Sterijino pozorje kompleksna je i važna pozorišna institucija, čiji je primarni cilj afirmacija i promocija domaće dramske književnosti i teatarske umetnosti, što se manifestuje kroz najrazličitije delatnosti. Od izdavačke, preko dokumentaciono-istraživačke i međunarodne saradnje do organizacije najznačajnijeg festivala u našem regionu. Festival je definitivno najatraktivniji i najprisutniji u javnosti. Članovi žirija svojim imenima i prezimenima, umetničkim i moralnim dignitetom stoje iza odluka i preuzimaju odgovornost za iste. Uzimajući u obzir bogatu i za svako poštovanje vrednu tradiciju Sterijinog pozorja, kao i današnji položaj naše institucije, teško da odluke jednog žirija mogu da bespovratno i fatalno ugroze ugled ili sve aktivnosti i rad Pozorja, ali svakako mogu ostaviti pozitivan ili negativan utisak, zavisno iz kog ugla se posmatra. Upravni odbor Sterijinog pozorja u redovnoj proceduri analizira rad naše institucije i u skladu s tim redovno se preduzimaju radnje u cilju poboljšanja i unapređenja rada, osmišljavanju strategija i modela funkcionisanja, kao i kreiranju novih programa. Verovatno će sada prvi zadatak biti preispitivanje Pravilnika o radu žirija.
Igor Burić
